Na Zemunskom keju jedan stari kučkar otvorio mi je oči pričom kako psi umeju da broje: stavite dva keksa u džep, a zatim psu dajte jedan.
Videćete čudo neviđeno! (Kasnije ću otkriti da Moja Kuca ne zna da broji. Stavim u džep pet keksića ili jedan, on će piljiti u džep sve dok ga ne izvrnem i pokažem da nema ništa. I još će posle pet minuta doći da još jednom proveri. Izvrtanje džepa se podrazumeva. I posle dva minuta. I posle minut… I opet… Sve dok ne zaboravi ili ne dođe vreme za obrok.) Vlasnik ogromne doge rekao mi je da psi „povuku“ mnoge dobre osobine vlasnika, ali nijednu manu. Treći mi se kleo da nema loših pasa: ima vlasnika!
Nekako u to doba, moja tada desetogodišnja Milica, koja živi sa mamom Suzanom, počela me je u druženjima preko vikenda ili u vožnji na časove gitare ili sa njih, propitivati o psima. Pričala mi je kako veruje da su ljudi koji imaju malu kucu mnogo srećni. Ne znam kako smo došli na teren rase koju bi htela, tek, probrala je bišona, bigla ili mopsa. Zatim mi je pričala o kucama svojih drugara i poverila mi se kako bi baš volela da ima kucu… Nije prošlo mnogo vremena, „šoping“ smo ugovorili „čim tata kupi kuću sa dvorištem“! Ubrzo smo nabavku oročili na dve godine, bez obzira na kuću i dvorište. Jednog dana, potpuno van konteksta uobičajenog ćakulanja, sa zadnjeg sedišta auta do mene se probila rečenica:
„Znaš, kad bi ti sad kupio kucu, ja bih češće dolazila da je pazim i pomognem ti…!“
Te noći, u šetnji kejom, prelomio sam. Na odmorištu kod „Večne vatre“ video sam sebe potpuno ravnopravnog sa vlasnicima koji su se komodali sa svojim četvoronožnim drugarima. Mimo običaja, prilazio sam jednom po jednom psu, milovao ga, pružao ruku na njuškanje i liskanje, čak i malo trčao za njima.
LJudi s kojima sam podelio ideju uglavnom su ćutali.
„Nemoj sutra da se pokaješ i izneveriš je, molim te“, bila je kratka Suzana!
Milici ništa nisam govorio.
„Jesi li svestan šta radiš? Znaš li da preuzimaš brigu o biću koje je nemoćno bez tebe i kome si ti sve na svetu? Jesi li spreman na to?!“, jedino je Jovana, vlasnica prekrasnog mešanca Čede, pokušala da me „otrezni“!
Ništa me više nije moglo pokolebati, bilo je samo pitanje trenutka kad će se to desiti. A desilo se pre nego što sam i sam očekivao. Pronašao sam oglas, video slike majušnih mopsova i već posle nekoliko dana, avgusta 2014, Jovana i ja banuli smo u selo Arapovac.
Video sam ga kako vršlja u travi koja mu je sezala do stomaka. Nasmejao sam se, čučnuo, izgovorio nešto, danas već pojma nemam šta, on se okrenuo, veselo se ustremio ka meni i kad je moj kažiprst završio u razjapljenim malim čeljustima dlakave, naborane grudvice mesa, sa dvostruko povijenim repićem koji veselo maše, znao sam da je to Moja Kuca! Uzeo sam ga u naručje, podigao visoko, zavrteo se oko sopstvene ose, onda kleknuo, olabavio stisak oko majušnog tela koje je istog časa skliznulo na travu i – uselilo se u moje srce! Bio sam kupljen za vjeki vjekov, kreditom koji nikad neće biti do kraja isplaćen.
Zvanično sam postao kučkar mesec dana kasnije. Sanja, Jovana i ja, sa nekoliko šturih saveta odgajivača i majušnim stvorom koji je preprduckao put do Beograda jer je tog jutra popio preparat protiv parazita, zaputili smo se ka njegovom novom „mestu boravka“!
Ušli smo u stan. U širokom krugu zaobišao je čupavi beli tepih i onda sitnim, lenjim koracima, sve osvrćući se kao da očekuje kakva uputstva, krenuo ka velikoj saksiji sa filadendronom i tu se skupio u sićušnu grudvu. Nežno sam ga podigao na kožnu garnituru, zgužvao dva omanja jastuka i posadio ga kao u gnezdo. Veselo je čkiljio okolo, a onda se hitro propeo, širom otvorio oči, zategao uši i skoro otrčao ka ćošku garniture gde je odložen, u svoj svojoj zanosnoj veličini, „odmarao“ krpeni jež, Miličina igračka koju je davnih dana donela. Prednjim nogama obgrlio je glavu igračke, njuškom pokrio zadnju levu šapu ježa i počeo da sanja prvi san u svom novom okruženju. Već nekoliko puta uredno repariran, jež mu je i danas najomiljenija igračka.
Milica je Amiga upoznala nekoliko dana kasnije. Nisam je iz škole vozio pravo kući, kod babe i dede, već sam, kao, morao da svratim do svog stana – „nešto sam zaboravio“! Jedva sam je odgovorio od čekanja u autu ispred zgrade. Lagano sam otključao vrata i gurnuo je u stan…
Ja tako nešto nikad u svom životu nisam video i, naprosto, nema te mašte i tih reči koje bi mogle preslikati tu udvojenu radost i veselje, tu njenu ciku do neba i njegove tihe, ali jasno neartikulisane zvuke, njenu kosu koja u bičevima raspojasano šiba vazduh sklanjajući se pred njegovim jezikom koji je kao potezima kičice nekakvog pomahnitalog umetnika klizio sa jednog na drugi obraz Miličinog lica, preko čela, brade, po kosi, rukama, odeći… Desetak minuta je trajao taj spektakl radosti. Onda su seli da se upoznaju. Zajedno su zaspali na nekada njenom, sad njegovom ježu! Nije mi trebalo ogledalo da zapamtim svoju nasmejanu facu.
Nikad ne znaš u kojim će oblicima sreća doći!
Nastaviće se
(Ovaj tekst pisan je na dan kad je predsednik države priznao: „Na Kosovu nemamo ništa“)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
