Moja Kuca Amigo (4)

Moja Kuca nikad, nikoga, nije ugrizao… Ni u igri… Čak ni kad ga, večito gladnog, neko hrani! Retko laje, baš retko. Oglasi se kad zalaje neki pseći sabrat u daljini ili kad je ekstremno gladan, a ignorišem njegov trideset sekundi pogled širom otvorenih očiju! Nekoliko puta je, na opštu nevericu, zarežao. On pobija onu teoriju: „Čuvaj se tihog psa!“ Razdragan je bio čak i na građanskim protestima povodom Savamale: jedini je pas koji se pojavio s majicom „Pederu!“

Moja Kuca voli da podboči bradu kad drema ili spava, voli da pije toplu vodu iz tuša, voli kad ga češkaš po stomaku, voli šijacu masažu, voli sneg, voli beskonačno da šeta, voli da njuška cveće, travke, bilje, zelje, čak i grančice, ako nisu sasvim istrulile, i… obožava igru. Sve Miličine igračke koje je zatekao u stanu prisvojio je. Od ježa, od koga se ne odvaja, preko krpenog vrapca i žirafe do konopa i raznih lopti i loptica koje su se zatekle u dve fioke. Pravila igre su prosta: ćapi neku od igračaka, dođe do mene, zavrti repom, ja ga pojurim, i tako se jurimo ukrug po sobi dok – ne pocrkam! Dok dolazim sebi, Moja Kuca, pretpostavljajući da mi je dosadila igračka, a ne igra, uzima drugi eksponat, staje ispred mene, zavrti repom, ja ga pojurim… Mogao bi tako unedogled, ali, srećom, stigne vreme obroku.

I mnogo još štošta voli Moja Kuca!

Ima i šta ne voli! Ne voli kad uzmem laptop u ruke. Ne voli kad gledam TV. Ne voli kad telefoniram. Ne voli kad ga ignorišem. Ima posebnu strategiju: odvuče se u neki od ćoškova, sedne ko čovek, otrombolji se u poziciji nemog Bude, pokunji i – bukvalno te rasplače. Još nije izgubio u toj igri „ćoškarenja“! Ćoškova u stanu bezbroj, a on dokon: posle kuhinje, ćoškovi su mu omiljena destinacija u svim stanovima.

Namerno kažem u „svim stanovima“ jer Amigo je poseban i po tome što nije samo Miličin i moj pas! Moja Kuca, podjednako često kao kod mene, boravi kod Sanje: tamo ima svog „ježa“ koga glumi – meda. I kod Jovane: i tamo ima svog „ježa“ – a to je delfin. Nekoliko „ježeva“ ima i u Kovinu, u svom ličnom depadansu, kod Dragane, Toze i babe. Ode on, tako, od mene u goste kod Sanje, gde ume da se gnezdi u Marininom, Ksenijinom, Tanjinom ili Marinom naručju. Turneju nastavi kod Jovane, pa dođe, opet u goste, kod mene. I tako ukrug. Nikad ne znaš gde će osvanuti i gde će lanuti ako je baš-baš gladan.

Amigo je, rekao sam već, poseban baš zato što je moj! I još posebniji što nije – samo moj. Moja Kuca rasipa toliku količinu razdraganosti da se često zapitam čime su to ljudi zaslužili da im psi postanu najbolji prijatelji. Obožava, ali – obožava veterinara Vladu, toliko se uzvrti i umiljava kao da će mu ovaj dati najveću nagradicu na svetu a ne injekciju. On se šokira, ali zaista se ukopa u mestu, kad neko ne reaguje na njegovu veselost i koketiranje repom. Iako je Suzana ubeđena da će se Amigo rasplakati čim ga dodirne, toliko joj tužnu facu ima, Moja Kuca i njoj vrti repom… Zapravo, on ne vrti repom, on vrti celim zadnjim delom tela.

Moja Kuca obožava Milicu, ona mu je drugar za igru, trku i zbrku po kući; Sanja mu nekako dođe kao lični ombudsman; Jovana, cenim da on veruje da mu je starija sestra i idol; a ja…?!

Ja ne znam šta mu dođem!

Ja brinem o njemu, hranim ga i šetam, odlazim i vraćam se, a on je tu, stalno uz mene i za mene.

Istina, nije skočio u mutnu reku za mnom i u poslednjem času čeljustima me dohvatio za kragnu; nije se bacio u čopor lutalica i sevanjem očnjaka naterao ih u besomučan beg; nije mi ni našao i u zubima doneo izgubljene ključeve od auta…

Ništa od toga nije. Samo je otvorio novu stranicu mog života, uputio me u lutanje po vrletima unutrašnjeg bića, kopanje i traženje skrivenih oblika ljubavi, što se iz dana u dan pretvara u predivnu avanturu otkrivanja sebe. Samo?!

Moja Kuca me čini toliko srećnim da ponekad verujem kako on i ja nismo delić sveukupnog života svemira već da je ceo svemir naš! Baš tako mislimo Moja Kuca Amigo i ja, dok jezdimo kroz ovaj jebeni život! I činimo ga, jedan drugom – lepšim. Više on meni, nego ja njemu.

(Kraj)

P. S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što je Amigo navršio četiri godine. Žao mi je što je poslednji nastavak. Sudeći po reakcijama, a njih je bilo deset puta više nego kad sam pisao „obične“ kolumne – i vama. I ne, neću poslušati brojne savete da ostanem na tom „životinjskom terenu“: kukavički je pisati o bezuslovnoj ljubavi, dok je čovekolika besna paščad puštena a nama ruke vezane.