„Napredno“ strvinarenje

Kažu da je prohodao sa mesec dana: ne toliko što je već tada bio napredan koliko zbog surove činjenice da ga niko nije hteo uzeti u ruke. Tvrde i da je preživeo tako što su ga hranili praćkom: niko, navodno, nije hteo da mu priđe. Moderne alapače sad su isfabrikovale i priču kako je navodno izjavio da „mrtav čovek nema nikakva prava i da njegovi organi mogu slobodno da se uzimaju“.

Reagujući na te neistine koje su usledile „po očiglednim instrukcijama Đilasa, Jeremića, Jankovića i njihovih poslušnika“, vazda pravdoljubivi Informer optužio je žutu ološ ekipu da – „lažu kao psi“ i eksplicitno naveo šta je Martinović rekao:

„Moram da kažem jednu stvar kao pravnik onima koji to ne znaju, kaže – ko je vlasnik organa umrlog lica? Umrlo lice nije vlasnik više ničega. Po Zakonu o nasleđivanju, citiram Zakon o nasleđivanju: ‘Nasleđe se otvara smrću čoveka’, tako piše u Zakonu o nasleđivanju. Dakle, čovek kada umre, tog momenta nije više vlasnik bilo čega, pa nije vlasnik ni svojih organa.“

Dakle, nije Martinović rekao da „mrtav čovek nema nikakva prava i da njegovi organi mogu slobodno da se uzimaju“, već je kazao da „čovek, kada umre, tog momenta više nije vlasnik bilo čega, pa nije vlasnik ni svojih organa“.

Eto, da ne bude zabune i nedoumica poput, recimo, sledeće: kom je to marketinškom stručnjaku sinula ideja da u celokupnu kampanju o važnosti doniranja organa uključi baš Martinovića?! Dovoljno je zamisliti njegov lik dok vam u facu umilno izgovara: „Posle vaše smrti…“! Neću elaborirati reakciju iole normalne osobe, ali šašav, kakav jesam, pomislio bih da mi je već s prvom izgovorenom rečju – oteo bubreg.

Predlogom novog zakona o presađivanju ljudskih organa predviđa se takozvana „pretpostavljena“ saglasnost o donorstvu: svaki građanin, ukoliko se za života ne izjasni drugačije ili ukoliko posle smrti to ne uradi njegova porodica, faktički postaje potencijalni donor. Iako ovaj princip takozvane „pretpostavljene“ saglasnosti odavno postoji u većini zemalja EU (osim u Nemačkoj i Danskoj, koje tradicionalno imaju visok procenat donora organa) za ovdašnje pučanstvo doniranje organa je mnogo više od medicinskog zahvata ili humanog čina.

„Moj komšija je sinu dao bubreg, sin se oporavio, ali je brzo nakon toga upao u depresiju: mislio je da mu je majka žena, a rođeni brat – sin“, svedoči jedan lik na društvenim mrežama. Epilog: „Nije mogao da se izbori s tom morom i ubrzo je umro.“ Zbog zašto? „Zato što bubrezi pamte, kao i svaka ćelija što pamti!“

Među najkretenskijim dilemama glede doniranja organa svakako treba zabeležiti TV nastup (KCN1) već čuvenog poslanika Vladimira Đukanovića, koji je naveo primer Nemca kome je presađeno srce Srbina sa Kosova, koje su onomad „donirali“ valjda Albanci:

„Presađeno srce se primilo tom Nemcu, a onda je on počeo potpuno drugačije da se ponaša: vuklo ga je nešto da ide na Kosovo i Metohiju, između ostalog. Šta se Nemcu desilo na Kosmetu. Došao je do kuće čoveka čije mu je srce presađeno; čak je i seo na stolicu, onako kako je tu sedeo taj čovek! Majka i otac su se šlogirali, pali su u potpunu tugu jer su shvatili da je srce njihovog zarobljenog sina presađeno…!“

Sve ste razumeli.

Inače, sa stanovišta iskrenih vernika, ovde su više nego važna pitanja: čiji život živi transplantirani pacijent, svoj ili onoga ko mu je pomogao da preživi; da li je duša donora zarobljena živim delovima njegovog tela u tuđem telu; kakva je sudbina duše koja je uzela tuđi deo tela, zahvaljujući čemu živi…?!

Ima i onih kojima doniranje organa nije blisko iz „pragmatičnih razloga: „Gde da me seku namrtvo“ ili „Moje telo, moj ćef“. I onih koji od svakog razgovora na tu temu beže ko Martinović od zdravog razuma jer ga smatraju direktnom konfrontacijom sa sopstvenom smrću. Ubeđen sam ipak da je najviše onih koji ne žele da se donorstvo kao gest dobročinstva i dobrovoljnosti smatra pretpostavljenim i nametnutim od one vlasti koja ih je bezbroj puta dosad prevarila, i nastavlja to da čini na dnevnom nivou.

Zato ljudima treba objasniti da mandatarno doniranje ne znači da država po automatizmu postaje vlasnik organa pokojnih građana, pa tako ni Srpska napredna stranka ili, nedajbože, Aleksandar Martinović, Vladimir Đukanović ili Dragan J. Vučićević.

I ubediti ih da se doniranje neće pretvoriti u oruđe političke prisile i kontrole nad građanima.

Ako i ovde želimo da postanemo „lideri u regionu“, možda je za početak najbolje poslušati savet Žgood_neighbor (Marka Marjanovića) sa Tvitera:

„Vučić sutra da zavešta organe, pa posle Đoković i Sale Đorđević jer ta tri čoveka pokrivaju celu Srbiju. I ovo sam vam rešio, idemo dalje.“

Ovome bih samo dodao da ću donirati organe. Tačno se zna šta sam zaveštao Aleksandru Martinoviću.

P. S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što je Dobrica Ćosić u Novostima Novaka Đokovića video kao predsednika Srbije. Donirano mišljenje, izdaleka!