Ni brat ni prijatelj

Pitanje, izrečeno nimalo prijateljskim tonom, Aleksandar Vučić uputio je čelnim ljudima „bratske“ Crne Gore.

A povod je bio njegov odlučni (ne)odlazak u neki od pravoslavnih hramova u Crnoj Gori, u Pljevljima, tačnije, na Badnje veče – gde je bio nameran valjda da reinkarnira čuveno „Niko ne sme da vas bije“ Slobodana Miloševića.

Sedam puta se ljubio s Vladimirom Putinom, šest puta nije mezio šniclu kod Angele Merkel, četiri puta se rukovao sa Donaldom Trampom, imao je čak i jedan poluzagrljaj sa Si Đinpingom… ali nikada za ovih gotovo osam godina nije posetio Crnu Goru, državu čiji odlazak iz zagrljaja Srbije neskriveno ne može da preboli.

Sad je prekonoć, faktički, interesovanje predsednika Srbije za status Srba u Crnoj Gori kulminiralo u – odluku: sve poštujući integritet, nezavisnost i ustavni poredak Crne Gore, predsednik Srbije je, bez njihovog znanja, ali uz blagoslov patrijarha Irineja, vlasnika Pinka i urednika nekoliko ovdašnjih tabloida, osmislio kompletan protokol boravka u susednoj, nikad prežaljenoj, državi.

„Sve smo pripremili, znali smo da će biti trideset do četrdeset hiljada ljudi iz Crne Gore, našli smo i porodicu gde ću biti…“, Vučićeve su reči iz obraćanja javnosti nakon što je scenario propao i on doneo odluku da ne ide.

Simptomatično je da je namera o „jednoj privatnoj poseti crkvi“ doneta na vrhuncu „verskog ustanka“ u Crnoj Gori i u času kad je javnost i u ovoj susednoj republici, baš kao i u Srbiji, podeljena oko Zakona o slobodi veroispovesti i pravnom položaju verskih zajednica, koji je usvojio crnogorski parlament.

Nerealizovanoj „privatnoj poseti crkvi“ prethodio je i haos u odajama crnogorskog parlamenta i hapšenje četničkog vojvode Andrije Mandića i Milana Kneževića, udarnih pesnica crnogorske prosrpske opozicije: iz „marice“ kojom su odvođeni u pritvor odjekivali su stihovi miroljubivih četničkih pesama.

Nerealizovanoj „privatnoj poseti crkvi“ prethodili su protesti zbog hapšenja prosrpskih političara koji su naknadno prerasli u masovne proteste crkvenog karaktera.

Nerealizovanoj „privatnoj poseti crkvi“ prethodio je i apel Milana Kneževića Amfilohiju da prokune Mila Đukanovića, predsednika Crne Gore, i njegovo potomstvo.

Nerealizovanoj „privatnoj poseti crkvi“ prethodio je i transparent na jednom od skupova gde se klicalo „jednoj familiji“, dan nakon što je Đukanović potpisao zakon: „Potpis vaš baš je bolan, proći ćete kao Đinđić Zoran“.

Nerealizovanoj „privatnoj poseti crkvi“ prethodila je i procena BIA da se košarkašima Zvezde u Podgorici, za razliku od boravka predsednika Vučića u Pljevljima, ne može garantovati bezbednost.

Nerealizovanoj „privatnoj poseti crkvi“ prethodio je protest nekoliko hiljada navijača Zvezde koji su pokušali da zapale crnogorsku državnu zastavu na ambasadi u Beogradu.

Nerealizovanoj „privatnoj poseti crkvi“ prethodila je i poruka vernika u protestu iz Crne Gore da je Vučić u ovom času – nepoželjan!

Iz vanrednog obraćanja javnosti videlo se da ovo nikad neće zaboraviti.

Pored odluke da, eto, sad on u inat neće ići u „privatnu posetu crkvi“, saznali smo da je kršten i da je vernik, mada ne veliki; da Srbiji svi prete, ali se on lično nikoga ne plaši; da su Crnogorci nesposobni jer otkako je on došao na vlast, u Srbiji niko od njih (sem Marka Bastaća, kako reče AV) „ne zbog nacionalne pripadnosti nego iz suštinskih i profesionalnih razloga“ nije na važnim funkcijama; da Srbima u Crnoj Gori preti asimilacija; da će Srbija deset puta više nego dosad podržavati Srbe u CG i da će to raditi javno; da je „vreme da Srbija pokaže da ne možete voditi antisrpsku politiku, a imati imovinu i poslove u Srbiji“; te da, napokon, Crnu Goru doživljava kao „bratsku zemlju“…!

Sinu mi, povodom svega ovoga, jedan prastari vic, kad tata suverenista pita svog sina šta su Crnogorcima Srbi:

„Braća“, odgovara mališan.

„Ne bleji, kakva braća, Srbi su nam prijatelji“!

„Nijesu, tajo, nijesu, prijatelji se biraju“!

Da vam kažem, braćo i prijatelji i iz Crne Gore i Srbije: Aleksandar Vučić brat je i prijatelj samo sopstvenom rejtingu.