Ni sedma, ni sila

Novinarstvo u Srbiji odavno nije ono što je nekad bilo: sila i to sedma. Danas više nije ni sedma i sve je manje sila.

Ali ja, opet, osećam ponos!

Mediji su u Srbiji danas suočeni sa nesigurnošću zbog brojnih izazova sa kojima se sreću: brutalna politizacija; finansijski i urednički pritisci; zastrašivanja novinara, suptilna i prikrivena cenzura; otvorena i gotovo beskompromisna autocenzura; problemi u sprovođenju medijskih zakona; rastuća koncentracija vlasništva u medijima… etc!

U situaciji kad je jedan čovek okupirao i monopolizovao gotovo kompletnu javnu scenu, eksploatišući je do krajnjih granica i kad vodeća stranka medije u Srbiji koriste kao sredstvo kreiranja javnog mnjenja u skladu sa svojim sebičnim interesima – nije lako biti novinar.

Izveštaji Reportera bez granica, Hjuman rajts voča, Fridom hausa i Istraživačkog centra Evropskog parlamenta svedoče da je situacija u medijima sve gora uz ocenu da novinari u Srbiji rade u „neprijateljskom okruženju“.

Nama, ovde, nije potrebno objašnjavati koliko je situacija u medijima loša. Ali da nije tih i takvih medija, da li bi saznali da nam je premijer i izabrani predsednik, da ne bude zabune – o jednoj ličnosti je reč, Dan pobede čestitao na – ruskom! Da li bi znali da će tvorac „vazduplohova“ biti nagrađen funkcijom prvog graditelja zemaljskih koridora? Ko bi vam dojavio da ubica premijera Zorana Đinđića, iz tame samice, smenjuje policajce? Kako bi doznali da neki ozbiljni ljudi, akademici, čak, u 2017. godini raspravljaju o kreacionizmu? Ko bi nas podsetio da su pre šest meseci u Jajincima otkrivene zalihe oružja atentatora kojih nema u istrazi koja se krije? Da li bi se setili godišnjice Savamale?

Kao što svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, tako i svako društvo ima medije po svojoj meri. Mediji su, prosto, ogledalo društvo. U zemlji u kojoj je etika degradirana do nivoa mane, tražiti samo od medija da se drže kodeksa – nepristojno je. U zemlji u kojoj vlada ambijent straha, tražiti samo od medija da se odupiru pritiscima, bez predrasuda, kritički i samokritički – nije fer. U zemlji u kojoj gotovo niko ne radi svoj postao, nekorektno je medijima nametati još i obavezu da edukuje javnost kako smelost i kritika nisu samo posao novinara, već svih nas i da se samo tako stvara društvo u kome javna kritička reč ne povlači neminovno i posledice.

Uz rizik da se ne složimo, kandidujem tezu da su mediji, koliko god se to nekom naopako činilo i koliko god potezali argumente poput tabloidizicije, rijalitija ili autocenzure – ipak bolji deo društva. Društvo nije izvan medija, a nismo ni mi izvan njega. Ovo društvo je u nama, u našem okruženju, našim mislima i našim tekstovima i prilozima. Virus straha, za koji smo mislili da je iskorenjen i suzbijen, skoro nepostojeći, danas je zarazio je gotovo sve, a obični građani samo od novinara traže, da budu ono što sami građani nisu: i istinoljubivi, i hrabri i da zastupaju javni interes.
I gle paradoksa: u nikad gorem stanju po medije, Centar za istraživačko novinarstvo Srbije osvaja Evropskog „Pulicera“! BIRN, KRIK i Insajder su osvojili gotovo sve što se moglo osvojiti u regionu i Evropi. „Vreme“, „NIN“, „Danas“ i TV N1 stiču novu publiku. Iz dana u dan raste čitanost online medija koji imaju kuraži i slobode da javnosti saopšte i ono što vlast ne želi čuti.

Na dvanaestom po redu konkursu za istraživačko novinarstvo koji Nezavisno udruženje novinara Srbije organizuje u saradnji sa ambasadom Sjedinjenih Američkih Država, najmasovnijem do sada, konkurencija je bila toliko žestoka da su odlučivale nijanse. Opšti utisak je: nikad jači konkurs; nikad veći upliv lokalnih medija, od Sombora do Surdulice i od Sečnja do Sjenice i nikad više tema od javnog interesa – osetljivih, teških ali sve od reda u funkciji odgovornog informisanja i stvaranja kritičke javnosti.

I sve to uprkos praksi da je u Srbiji i dalje opasno biti novinar.

U bazi napada i pritisaka na novinare koju vodi Nezavisno udruženje novinara Srbije, samo u prva 4 meseca registrovano je više od 30 pritisaka, pretnji i fizičkih napada na novinare.

Nema u ovom času zanimanja koje je rizičnije od – novinarskog.

I to samo zato što nepokolebljivo vode borbu za istinu, bitku u kojoj su najmoćnije sredstvo kojim raspolažu – činjenice.

To se ne odnosi samo na laureate i finaliste NUNS-ovog konkursa, već i na sve one javnosti manje poznate borce iz profesije, dobrim delom iz unutrašnjosti Srbije, koji svojom posvećenošću doprinose nesputanoj slobodi izražavanja.

Hoću da verujem i verujem da ih to čini slobodnijima i inteligentnijima. Pa i sve nas.

Otud taj ponos o kome je bilo reči na početku.

Ja vam se od srca zahvaljujem u ime profesije.

Imate moje i obećanje NUNS-a da ćemo dići glas protiv svakog pokušaja da budete ućutkani.

P.S. Reč na dodeli nagrada NUNS-a i Ambasade SAD za istraživačko novinarstvo 10. maja 2017. godine.