„Nije Milošević kriv, mi smo govna“, rečenica je koja mi se mota po glavi danima posle performansa koji su priredili radnici državnog preduzeća „Milan Blagojević – Namenska“ iz Lučana ispred Osnovnog suda u Ivanjici.
Oni su u znak podrške svom direktoru Radošu Milovanoviću, pukovniku u penziji kome se se sudi za tragediju u kojoj su poginule dve osobe, zasuli uvredama oca, majku i sestru Milomira Milivojevića, jednog od radnika preminulih nakon eksplozije baruta u toj fabrici pre više od dve godine.
Rečenicu je izgovorio glumac Dragan Jovanović u „Profesionalcu“, kultnom ostvarenju Dušana Kovačevića, pre više od deceniju i po, ali bi se moglo reći da ta rečenica ima produženo dejstvo i vek trajanja.
I da „leži“ ovom vremenu, ko budali šamar!
„Bilo je užasno. Sve se u nama kidalo. Supruga i ćerka su plakale. Osećali smo se kao da smo zločinci, a tražili smo samo istinu i pravdu, kojih u ovoj državi izgleda nema. Vređali su nas ni krive ni dužne. Vređali su i naše mrtvo dete i svašta nam govorili“, svedočio je za Danas Milovan Milivojević, otac stradalog dvadesetšestogodišnjeg Milomira, koji s porodicom duže od dve godine traži da državni organi rasvetle tragediju u Lučanima.
„Što nam rušiš fabriku i napadaš ljude“, „Jesi li znao gde ti radi sin?“, „Sram te bilo“, „Jajaro“, samo su neki su od povika koje radnici u podršci direktoru šalju ocu i uplakanoj porodici.
„Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti, sve karakter do karaktera…!“, uzvraća im on preko ramena policajca.
Sestra stradalog mladića neutešno plače.
Majka, kao da će se tako zaštititi od ružnih reči koje lete ka njima, rukama stišće supruga za ramena.
On, glava polumrtve porodice, kako sam kaže, očajan u nemoći da spreči psovke, stisnute pesnice i kišobrane kojima spontano vitlaju spontano okupljeni radnici, njegove i njegovog pokojnog sina nekadašnje kolege, ne može više da se uzdrži:
„Sram vas bilo, dabogda svi doživeli ono što sam ja“.
Uzavreloj i podeljenoj masi ljudi, njih 400 za podršku spremnih i na drugoj strani njih troje odavno u bolu, približava se crni auto: iz njega izlazi Radoš Milovanović, mahne radnicima uzdignutom rukom i prolomi se aplauz kojim mu zaposleni u Namenskoj odaju poštovanje.
Radoš ima 75 godina, od kojih je 37 proveo na funkciji direktora Namenske. U vreme njegovih mandata iz fabričkog kruga iznet je 21 sanduk: nikada nije odgovarao.
Direktor Radoš bi, poput drugih velikana, otišao na vrhuncu, za jedno desetak godina, bez mrlje u karijeri, da ga porodica poginulog Milivojevića s nekoliko svedoka nije optužila za niz propusta u primeni propisa, ali i za ucene, pretnje i pritiske kojima su bili izloženi nakon tih optužbi.
Porodica nesrećnog mladića nije htela da se pomiri sa ODLUKOM da se umesto krivične odgovornosti za smrt dvojice mladića sve završi na prekršajnoj kazni za direktora i preduzeće.
Tek kad je familija Milivojević najavila isterivanje pravde, rukovodstvo fabrike „Milan Blagojević pozvalo ih je na razgovor. Tačno 88 dana od tragedije umesto izveštaja o nesreći ponuđena im je nagodba u zamenu za odustajanje od krivičnog gonjenja.
„Moj mrtav sin Milomir nije na prodaju“, uzvratio je nesrećni otac.
Nije se pokajao ni kad je njegova ćerka Mirjana, tek što je počela da radi u jednoj privatnoj firmi dobila otkaz: otac kaže – posle telefonskog poziva direktora Radoša.
Radnici fabrike „Milan Blagojević – Namenska“ onomad su organizovali štrajk upozorenja, zbog emisija koje je o ovom slučaju radila Tanja Vojtehovski. Slobodan Nešovanović, vođa smene u fabrici „Milan Blagojević – Namenska“ javno je tražio „hapšenje“ novinarke zbog štete koju nanosi preduzeću i direktoru. Radošu lojalni Nešovanović je ugledni aktivista Srpske napredne stranke, gotovo desna ruka Neška Milovanovića, poverenika SNS za Lučane. Neško je sin direktora Radoša.
Sve ovo ovi časni ljudi iz Lučana znaju. I više od toga…!
Deo strategije vladanja Aleksandra Vučića i ljudi oko njega temelji se i na stalnom strahu većine stanovnika Srbije: od ukidanja minimalca ukoliko nisu spremni na stranačke marševe širom zemlje, otkaza ako nisu lojalni, sankcija ukoliko ne odu da pruže podršku optuženom za smrt, makar i jednu jedinu smrt, od primitivne prozivke ako niste s njima, od crtanja mete na čelu ukoliko neko ima kritičku distancu prema kasti na vlasti, od…!
Srbija jeste postala zemlja u kojoj vlada strah i u kojoj se strahom vlada.
Kakva je to snaga straha u pitanju, pobogu, koja te natera da psuješ i pretiš porodici u velikom bolu?! Koja ti, sve i da hoće, ne može nauditi. Samo traži spokoj za mrtvog sina i brata?!
Kakva je to snaga straha da od uplašenog napravi nečovečnog?!
Kakvo je to zlo vreme došlo da u moru uplašenih i pokunjenih, što je meni isto, kao da nema baš nikoga ko će odbiti da putuje u smeru strahova koji nam se nameću?!
Aplauzi i očaj ispred suda u Ivanjici, najporaznija su mi scena za ovih sedam SNS godina!
U kakvo smo se to zlo pretvorili, ne znam, ali sad sam siguran:
NIJE VUČIĆ KRIV…!
P.S. Ovaj tekst pisan je na dan kad smo saznali da nije važno čija je jahta ako je neko naš bio na njoj.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
