"Niko ne sme da vas vozi"

Decenijama je Kosovo (sa sve Metohijom) bilo – „majka svih pitanja“! Sve dok nije postalo „srpski Jerusalim“, po Matiji Bećkoviću ili „naša Palestina“, kako svedoči patrijarh Irinej! Različite političke (zlo)upotrebe kosovskog pitanja kulminirale su ratom i nezavisnošću, čime je, na naopak način, sveden bilans Miloševićevog vraćanja dostojanstva srpskom narodu. Ali zloupotrebama nije došao kraj iako su nam od „kosovskih motiva“ uglavnom ostale uspomene i transparenti – „Kosovo je srce Srbije“!

Poslednji primer igranja s Kosovom je pokušaj da se pokretni manastir, kako su još nazvali Vučićev animirani voz, „prošvercuje“ preko „administrativne linije“. Ta svojevrsna provokacija na šinama koju su, iza Aleksandrovih leđa, nekakvi kompletni idioti ikonopisali „kulturnom baštinom“, odaslata je računajući na predvidivu reakciju sebi sličnih: kalkulacija se pokazala ispravnom – specijalne snage ROSU volšebno su se obrele na severu Kosova, gde „po dogovoru“, odao se premijer Srbije, nisu smele da dođu. Kasnije će se ispostaviti da je reč o usmenom dogovoru, a šta je još dogovoreno u četiri oka, saznaćemo nakon što (ako, ikad) saznamo i šta je sve još potpisano u Briselu.

Iako je prošlo tek mesec dana, ovaj politikantski nestašluk u vidu slanja „pravoslavnog voza“ čini nam se – dalekim! Jer, imali smo u međuvremenu fijasko „dogovora“ u Briselu; dilera u službenom automobilu državnog sekretara; nastup Miše Vacića na N1, koji nije na adekvatan način „razumen“; tribinu Veselina Šljivančanina i premlaćivanje cura i momaka iz Inicijative mladih za ljudska prava; iz arhiva „oživeli“ foto-zapis zagrljaja ministra zdravlja sa zloglasnim sinom pacijenta; rušenje severnomitrovačkog zida kod onog mosta koji razdvaja, umesto da spaja… Imali smo i imamo permanentno smenjivanje događaja tim tempom da polako postajemo rezistentni na svakojake jade, konfuziju i haos koji živimo i zaboravljamo: od poplavljenog Obrenovca, preko sedam žrtava u srušenom helikopteru, do fantomki u Savamali…!

A baš kao što je Savamala paradigma stanja u Srbiji, tako je nesrećni voz indikator zvaničnog odnosa vlasti prema glasačima sa Kosova! Glasača, jer je pitanje – “Čije je (naše) Kosovo“ odavno prestalo da bude nacionalno. Sve je manje i principijelno. Čak više nije ni retoričko! Ali je ostao taj večiti usud da bude – dnevnopolitičko i sitno-profitersko! Kosovski mit jeste prestao da bude mobilizatorski faktor, ali danas još uvek funkcioniše kao neka vrsta linka između onih koji su ostali dole, jer nisu imali gde i političke elite koja zbog sijaset onoga na šta ne može da utiče, propušta priliku da utiče na ono malo na šta može.

Tako se lako moglo desiti da animirani voz ne stane u Raški, već produži u – sunovrat. Ne misleći da je to bila namera prve glave Srbije, slanje ove provokacije na šinama meni je ravno Miloševićevom: „Niko ne sme da vas bije“ kad je, pre ravno tri decenije, „olako obećanom brzinom“ probudio lažnu nadu u Srbima na Kosovu. Milošević je to rekao u Kosovu Polju, a Vučić je iluziju o teritorijalnom integritetu Srbije lansirao iz kasarne u blizini administrativne granice sa Kosovom. I to s ove strane!

Isti taj čovek koji je u maju 2007. rekao: „Neka nam ostave Kosovo i Metohiju, baš nas briga i za Evropsku uniju i sve njihove budalaštine“, šest godina kasnije u Briselu pristao je da Euleks i sve srpske institucije na severu Kosova zamene kosovski organi. To je bilo pre nego smo poveli sa 5:0 i pre nego je, baš za vreme mandata Vučićeve Vlade, Kosovo potpisalo sporazum o pridruživanju EU. I ko danas, iole ozbiljan, može garantovati da evrofanatizam neće ustupiti mesto evrofobiji, baš kao što je onomad evrofobiju zamenio pragmatični evrofanatizam?!

Svedočeći onomad predvečerju rata, jedan zapadni novinar je situaciju na Balkanu opisao kao bombama krcat avion, kojim pilotira Sloba Milošević i besomučno kruži nebom iznad Balkana jer – ne zna da aterira!

Nemam apsolutno nikakve sumnje u Vučićev odgovor na pitanje: zna li da pilotira ili „da tera“ voz.

Šta, međutim, ako se sledeći put kontroli ne otme enterijer, već i samo prevozno sredstvo i šta ako za upravljač nepozvan sedne onaj drugi Aleksandar?! Onaj koji ne da ne zna da vozi, već, često, ne zna ni gde je.

A kad vulin uđe u tenak, kaže narodno predanje, praktično mu je nemoguće nacrtati da je u novijoj političkoj geografiji granica tek imaginarna crta koja deli zamišljena prava jedne od zamišljenih prava drugih država.

Pa tako i Srbije od Kosova, nekada najskuplje, a danas najjeftinije srpske reči!

(P. S. Ovaj tekst je pisan 1727. dan od kako je Tomislav Nikolić izabran za predsednika Srbije!)