Nismo isti

Iako je „crno-beli“ plejmejker samo najsvežiji primer davanja srpskog pasoša stranom igraču kako bi klub zaobišao pravila kojima se ograničava broj stranaca u ekipi, ovo „posrbljavanje“ sportista nije naišlo na (očekivani) dobar odjek među najvatrenijim navijačima Partizana.

I ne samo zbog toga što je tim potezom „oduzeto“ mesto u ekipi nekom od talentovanih domaćih klinaca, kako je to primetio Ratko Varda, bivši Partizanov košarkaš, već pre svega zbog činjenice da je KK Partizan do ovakvog statusa Markusa Pejdža stigao – jer se do toga samo tako stiže – zahvaljujući političkoj volji aktuelne vlastele. Što je, koliko onomad, dok je Partizanom komandovao Dušan, bilo zamislivo koliko i da maestro Vujošević kaže par pohvalnih reči o AVučiću.

U međuvremenu Vujošević je iza leđa smenjen, promešano je i rukovodstvo kluba, da bi u čelnu fotelju bivšeg šampiona Evrope i višestrukog prvaka Srbije i ABBA lige zaseo Čačanin Ostoja Mijailović, partijski sabrat Velje Ilića, tek što je, koje li koincidencije, iz Nove Srbije zakoračio u SNS, a sve ne bi li „doneo novu energiju“:

„Premijer Vučić ne mora da radi za Čačak, mislim da mi treba da se organizujemo, da mu skinemo teret s leđa“, izjavio je Mijailović.

Ostoja Mijailović, lik kodnog imena Limar, inače vlasnik kompanije British Motors, vrlo brzo je avanzovao u člana GO SNS i Vučićevu desnu ruku za Pomoravski okrug, a još brže iskoračio iz granica rodnog grada: umesto u KK Borac, „novu energiju“ je uneo u KK Partizan, koji je preko noći postao interesantan mnogim sponzorima koji su mu za vreme vakta Dušana Vujoševića koordinisanom političkom akcijom okrenuli leđa. Predrag Danilović, predsednik Partizana, koga su u javnosti optuživali za sve izvesniju „crnu budućnost“ crno-belih, naprasno je po napuštanju te funkcije postao sposoban: bez ikakvog opstruiranja izabran je za predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Čak su i dugove počeli da se tanje: sve više je KK Partizan u organizaciji, ali i mnogo čemu drugom počeo da liči na jedan prestonički fudbalski klub koji vodi dvojac sa oprostom višegodišnje robije.

Znam, naravno, da taj koitus sporta i politike odavno na ovim prostorima ne spade u neprirodne odnose, ali samo nekoliko dana pre nego što je Pejdž nakrivio šajkaču preko čela, tog istog Ostoju, koji mu je izborio srpski pasoš, posle ponoći su digli iz kreveta da pljune po tom „mešanju“.

Bilo je sat i 25 minuta iza ponoći kad je Ostoja tvitnuo:

„Čast svakome na stavovima i opredeljenju, ali kao predsednik #KKPartizan uvek ću stati u zaštitu igrača, trenera i zaposlenih od zloupotrebe njihovog lika u dnevnopolitičke svrhe, kao i dovođenja kluba u vezu sa stvarima s kojima nema dodirnih tačaka!“

Tome je prethodilo takođe postponoćno saopštenje KK Partizan:

„Sa velikom odlučnošću odbacujemo bilo kakvu mogućnost dovođenja kluba ili bilo koga od članova kluba u vezu sa političkim delovanjem pojedinaca koji žele da sportske i navijačke strasti stave u službu ostvarenja svojih političkih ciljeva. Sergej Trifunović, uprkos tome što je osvedočeni navijač Partizana, noćas je učinio upravo to, podredivši svoju navodnu ljubav prema klubu svom političkom delovanju!“, navodi se između ostalog u pamfletu slavnog kluba.

Svemu tome prethodio je tvit, usred bela dana, glumca Trifunovića, osvedočenog ljubitelja crno-belih boja, gde nikome nije pretio lustracijom, na’ranio ga govnima, jebao mu kevu ili ga nazvao fuksom: objavio je fotografiju sa stručnim štabom košarkaša svog kluba koje predvodi harizmatični Andrea Trinkijeri i najavio da će doći na neku od narednih utakmica.

Samo nekoliko dana ranije hit je, takođe na Tviteru, bila fotografija na kojoj nasmejani Ostoja u društvu Nikole Lončara, sportskog direktora, i Dragana Todorića, inventarskog broja 001 u KK Partizan, organizovano ispred Hrama Sv. Save čekaju da im se obrati Vladimir Putin.

A neku nedelju pre, aktuelna je bila fotka sa Jarinja, gde Ostoja & košarkaši Partizana čekaju da im granično/administrativna policija Kosova ne dozvoli da obiđu vekovna ognjišta napaćenog srpskog naroda na Kosovu i uzgred se priključe mitingu podrške AV-u. Što je, inače, ta ista policija nekoliko dana ranije dozvolila Zvezdanu Terziću, Draganu Džajiću i još nekim personama državne delegacije Srbije.

Slučaj Markusa Pejdža nije, dakle, izuzetak koji potvrđuje pravilo, on je poslednji od primera da i od KK Partizan hoće da stvore – državni entitet.

Teza da su srpski klubovi u raznim sportovima, pogotovo večiti rival („posrbljeni“ košarkaši – Čarls Dženkins, Dilan Enis ili Demarkus Nelson) posezali za ovakvim potezima, nije opravdanje.

Nama to ne treba. To će vam reći svaki pravi „grobar“ kome, umesto partijskih ili crvenih, venama teku crno-bela krvna zrnca. I još otkriti da nas je od „mezimice“ oduvek razlikovalo to što smo mi ipak i u svetu priznata košarkaška institucija. Prosto – nismo isti.

Zna to i Nebojša Čović, samo mu Vesna ne da da prizna.

P. S. Ovaj tekst objavljen je na dan kad sam sebi „skratio“ mandat predsednika NUNS-a. Neopozivu ostavku podneo sam – „iz razloga lične prirode“!