Oroz (1)

Zaboravljen od svih, pre svega organa gonjenja, paradržavnih medija, ali i visokokotiranih „saučesnika“ u pokušaju da Srbiju lišim Vučića i budućnosti: danas se malo ko seća da su „uzbunjivači“ sa Pinka i Informera u jezgro tadašnjeg „državnog udara“ smestili Tomu Nikolića, Zoranu Mihajlović, Majkla Kirbija, tadašnjeg ambasadora SAD, izvesnog pukovnika policije Milovića i meni bliskog – Slavišu Lekića.

To raskrinkavanje uljeza nameračenih da doakaju Srbiji oličenoj u lideru Srpske napredne stranke, te ne daleke 2014. pratila je najava Kurira sa prozivkom premijera (nju je sledila čuvena – „Srbijo, izvini“ naslovna), premijerovo svojevoljno prikopčavanje na poligraf, koji je eksplodirao od energije Vučićeve istine; pres konferencija dr Neše Stefanovića, čija je leđa čuvalo dvadesetak policajaca pod punom ratnom opremom, sa dugim cevima, neki i pod maskama; dok su u ružičastom studiju, u spektakularno-specijalnoj emisiji „Rušenje Vučića – poslednji čin“ Gordana Uzelac i Jovan Palavestra, Vučićeve lične „medijske kere“, preslišavali ešalon analitičarsko-bezbednosne žgadije u nastajanju, koji će baš tu zadužiti radne uniforme u vidu dukseva, odela i kravata i baš Pink uvažiti kao svoj rezervni položaj na kojem će, u nastupajućim vanrednim situacijama i specijalnim emisijama, davati svoj doprinos borbi protiv hobotnice koja je pretila da pokori državu.

Hajci su bili nazočni i visoki Vladini službenici: Aleksandar Vulin je pun besa očima streljao reflektore na plafonu studija, a Nikola Selaković, ministar pravde, snebivajući se poput ekstradevičanske pomoravske čobanice koja gleda film švedske produkcije u kojoj se radnja vrti oko prezumpcije nevinosti, bio je pun razumevanja za tvrdnje Dragana J. Vučićevića – da, da, i on se sećao mog manira da obavljam atentate, još iz predvečerja ubistva Đinđića. Priča se toliko otela kontroli, da sam u jednom času u moj od desetine poziva gotovo blokirani „samsung“ ukucao poslednji, mislio sam, tvit u životu („Čuvajte mi Srbiju. A kakva je – i ne morate, boli me kurac! Ćaos!“), izvadio karticu, zamenio je pripejd brojem tek kupljenim na kiosku i – nestao!

Dva dana posle nenadano sam aboliran. Lično Aleksandar Vučić, gostujući na RTS-u, demantovao je svoje džukele:

„Nije bilo nikakvog državnog udara“! Moja ekskluzivnost „atentatora“ koga su osujetile pravovremene reakcije raznoraznih vucibatina kojima će detektovanje neprijatelja na nacionalnim frekvencijama i u državnim tabloidima postati državni posao, trajala je samo nekoliko meseci. Već u junu naredne godine opet je dežurni na braniku otadžbine bio Dragan J. Vučićević: u tekstu „Kreće ubijanje Vučića“ optužili su nekoliko novinara i kulturnih radnika, sa sve slikama kako bi ih lakše uočili, da su instruirani i plaćeni od SAD-a i EU „kako bi pravili haos u Srbiji“.

Sedmoro od devet obeleženih, Ilir Gaši, Vukašin Obradović, Borka Pavićević, Antonela Riha, Tamara Skrozza, Sergej i Branislav Trifunović“, stavilo je svoj potpis na krivičnu prijavu protiv Informera, ali i vlasnika Pinka Željka Mitrovića, predsednika Srpskog sabora Zavetnici Stefana Stamenkovskog i glavnog urednika Pravde Igora Marinkovića, koji su, vođeni pouzdanim saznanjima Informera, takođe u njima prepoznali izdajnike. Prijavi se nisu pridružili, ispostaviće se, dalekovidi – Zoran Kesić i Nemanja Nenadić: tužilaštvo je prijavu „izdajnika“ odbacilo, a žalbu targetiranih koji su smatrali da je obaveza države da, kažnjavanjem postupanja poput Informerovog, štiti svoje građane, Ustavni sud je – odbacio.

Taj čin bio je prelomna tačka u somnabulnom serijalu otkrivanja „atentatora“, „izdajnika“, „plaćenika“ ili onih koji volonterski, iz čiste mržnje prema Aleksandru Vučiću i svetloj budućnosti Srbije koju on oličava, šuruju sa ovdašnjim pretendentima na vlast: od te odluke Ustavnog suda Srbija je konstantno u „udarima“ i otporima, „destabilizacijama“ i odbranama, inscenacijama „atentata“ i promućurnim otkrivanjima „atentatora“!

Naviru krvožedni zloslutnici sa Tvitera i Fejsbuka; srljaju kolumnisti i mediji; nekad su to „Šiptari“, „ustaše“ ili „balije“; odmah zatim obučeni nečastivi iz MI 6 ili CIA; budu to i surovi profesionalci koji kriju oružje blizu Vučićeve kuće u Jajincima; ali i amateri tipa Dragana Đilasa, Vuka Jeremića ili Boška Obradovića; sve do udruženih Milana Ćulibrka i Vesne Mališić koji naslovnom NIN-a nišane u Milorada Dodika ciljajući Vučića ili legendarnog Coraxa, koji crtežom povlači oroz u Danasu.

Nema, praktično, analitičarske vucibatine i onih koji to oficijelno nisu, od Dejana Vuka Stankovića do LJilje Smajlović, koja nije pokušala da odbrani Vučića od „državnog udara“, „atentata“ ili ometanja u „dizanju posrnule Srbije na noge“!

Jedino u toj opštoj gunguli Vučić deluje staloženo:

„Pucajte, ja i sad držim vlast“, poručuje sa svakodnevnih konferencija za štampu! Ne bih da prizivam Čehova i pušku iz prvog čina, ali nekom će se ovo već obiti o glavu.

(Nastaviće se)

P.S. Ovaj tekst pisan je dan nakon prve pobede opozicije: izbori neće biti u januaru!