Oroz (2)

… i podrškom i narcisoidnim uverenjem da se mora nalaziti u središtu svega i biti uvažavan makar kao najuvažavaniji pre njega.

Otud ta preka potreba za nasilnim povlačenjem paralele između Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića.

Vesti s tog terena, međutim, loše su po Vučića: nemaju ta dvojica dodirnih tačaka.

Đinđić je osuđivao ratne zločine i izručivao zločince, Vučić je bio telal zločinačke politike; Đinđić je iskreno hteo Srbiju u Evropi, zato je imao sedam odsto podrške u narodu, Vučić koketira sa Evropom dok očijuka sa Rusijom i zato ima natpolovičnu većinu; Đinđić je poznavao delo Maksa Vebera i Karla Šmita, Vučiću ih umetnu u govore; Đinđić je sa Šrederom debatovao, Vučić priznaje da u prisustvu Angele Merkel ne sme nož da potegne na šniclu; Đinđić je Demokratsku stranku profilisao kao partiju promena, Vučić je od Srpske napredne stranke napravio kleptokratsku organizaciju; Đinđić je bio gospodin i šmeker u politici, Vučić je bio i ostao huligan; Đinđić je voleo debate i duele, Vučić je sučeljavanje mišljenja vratio u kameno doba polemike; Đinđić je bio legitimna meta svih medija, od javnog servisa do opskurnih tabloida, Vučić je „sveta krava“ gotovo svih medija, od javnog servisa do opskurnih tabloida, koji ga brane od „državnih udara“ i nesuđenih atentatora.

Verujem da ne treba naglašavati koliko je neuljudno stavljanje Vučića na „stazu trnja“ kojom je p(r)ošao Đinđić, nakon što je, mislilo se, pobedio politiku Miloševića, Šešelja, pa i samog Vučića: porediti medijsku hajku na Đinđića sa iznošenjem afera čiji akteri potiču iz najužeg okruženja Aleksandra Vučića, amaterski je, bezobrazno i prevarantski.

Uprkos tome, u toj izopačenoj potrebi za stavljanjem znaka jednakosti između njih, otišlo se toliko daleko da ih pokušavaju povezati – karmom.

Od čega nije imun ni sam Aleksandar Vučić, koji s vremena na vreme ume da upozori kako mu je, tako sveznajućem i svevidećem, sasvim izvestan – kraj.

„Nijedan Aleksandar nije preživeo na vlasti“, otvorio je srce za Fajnenšel tajms na balkonu Novog dvora u Beogradu, objašnjavajući kako su upravo s tog mesta bačeni srpski kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga:

„Kada se kralj uhvatio za ogradu, odsekli su mu prste, a telo njegove žene je osakaćeno“, objašnjavao je novinarima Vučić.

Pozom večitog pesimiste, mnogo ranije je u razgovoru za Večernje novosti obznanio kako se naživeo i nema problem s tim da umre.

„Nije mi problem ni da me ubiju. Naživeo sam se. Svašta sam prošao“.

Drugom prilikom, u pokojnoj emisiji „Stav Srbije“, koju je na TV Prva vodio tada živahni Dragan Bujošević, Vučić je najavio svoj ne baš srećan politički kraj:

„Mislim da nisam toliko glup da pomislim da će moj politički i lični kraj biti srećan. Neće“.

A posle jednog radnog ručka u beogradskom hotelu „Hajat“, sa zbunjenim novinarima podeliće svoje najcrnje misli:

„Znam kako ću da skončam jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu, zato i znam kako ću da skončam…!“

Zatečene novinare brzo je vratio u realnost tvrdnjom koja kaže da su mu reforme javnih preduzeća važnije od života.

„Zato mi se toliko žuri da uradim što više, kako bi neko za deset-dvadeset godina rekao da je neko nešto uradio… U međuvremenu, čeka nas restrukturiranje 179 javnih preduzeća“.

Iako je, kako je neko rekao, Zoran Đinđić bio Srbin i govorio srpski, Srbi ga uopšte nisu razumeli; sa druge strane, on je njih razumeo savršeno, ali mu nisu bili jasni.

Vučić je, za razliku od Đinđića, na ovim našim koordinatama oduvek bio dobro „razumen“!

Od prvog sekunda povratka na vlast (najmanje pola vas je zaboravilo da je „vršio“ vlast i devedesetih), Vučić odaje utisak čoveka koji ima pravo na sve i to pravo širi oko sebe, čoveka koji sam sebe gura u središte svega, makar i bilo čega, čoveka koji veruje da je sve što je dobro za njega dobro i za državu.

On sve ljude kojima se okružio vidi kao sopstvene produžetke, koji su tu samo da bi mu pružili divljenje ili zadovoljstvo, od njih očekuje psihološku „hranu“ u vidu laskanja, ali i odbrane njegovog poraznog umišljaja da nacionalni interes i nacionalna bezbednost zavise isključivo od – Vučićevog opstanka na vlasti.

Pa kad Marko Đurić poruči kako je „mržnja prema Vučiću – mržnja prema miru i budućnosti“ ili kad malokalibarski vulini i jovanovi forsiraju tezu da je uslikani ili nacrtani snajper neprimeren za zemlju u kojoj je ubijen premijer, shvatite to kao ličnu poruku Aleksandra Vučića.

Čoveka čija je jedina zajednička tačka sa Zoranom Đinđićem to što su onog 12. marta bili mrtvi: jedan od metka, drugi od alkohola.

(Nastaviće se)

P.S. Ovaj tekst pisan je u nedelji kad je Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz Valjeva – oslobođen. Mali korak u bilo kojoj pravnoj državi – ogroman u Srbiji!