Oroz (3)

Avaj, jedna od odlika Vučićevog narcističkog poremećaja ličnosti jeste i egzibicionistička potreba za preteranim idealizovanjem: upoređivanje Vučića i Mila Đukanovića na transparentu koji je lider Dveri uneo u Skupštinu Martinović je shvatio kao tešku uvredu (?) za ovog prvog, ujedno i dobru priliku da se dodvori bosu uoči najavljene čistke među esenesovcima, u brzini je zaboravio svoje prilično mizerne fizičke kapacitete, a očigledno je loše procenio i psihološki efekat svog izgleda i, dok je još trepavicama pokušavao da veže Obradovićeve razvezane pertle, već je neuspešna balerina sa novosadske štajge Maja Gojković, dakle, pijukala o fašizmu u Srbiji, a saobraćajkom oštećeni više nego je to uočljivo socijalista Đorđe Milićević, podrazumeva se, cvileći držao tiradu šta je to, a šta nije politika.

No, nije samo otpor Bošku Obradoviću zajednički imenitelj nesrećnog Martinovića, oštećenog Milićevića i razigrane Gojkovićeve: ovo troje su tek ravnopravni članovi poveće grupe ljudi koji na sve načine nastoje da zadovolje psihološke potrebe voljenog lidera pokušavajući da njegovu unutrašnju prazninu i nesigurnost u pogledu sopstvenog identiteta potisnu u drugi plan “dokazima” o vođinoj popularnosti, slavi, nepobedivosti i nepovredivosti.

Nikakva tajna više nije da je Aleksandar Vučić osoba koja živi od titranja i stalne pažnje i divljenja.

Koliko god bilo providno to titranje, pažnja i divljenje, njemu to ne smeta: on je lik kome je više stalo do forme nego do suštine.

On ceo taj ulizički personal, od Aleksandra Martinovića do Marijana Rističevića, od Maje Gojković do Zorane Mihajlović, od Vladimira Đukanovića do Milenka Jovanova… ne vidi čak ni kao sopstvene produžetke već kao alat ili deo alata koji je tu samo da bi mu pružio zadovoljstvo. I sve te osobe, od Nebojše Krstića do Ljilje Smajlović, od Željka Mitrovića do Duška Vukajlovića, od Leontine do Buleta Goncića, svi ti dragulji od ljudi koji su mu trenutno psihološki korisni, već koliko sutra mogu biti odbačeni.

Vučićeva kompulzivna sklonost ambicijama koje je često nemoguće zadovoljiti nije prolazna, naprotiv, i potpuno je na mestu pitanje do kad će kod te ekipe trajati ta lažna opsednutost vođinim dobrom.

Na drugoj strani pak Vučićeva potreba za njihovom pažnjom trajaće samo dok mu obezbeđuju psihološku “hranu” u vidu stalnog laskanja i divljenja.

I upravo zato, ovde već pomenuta Čehovljeva puška iz prvog čina nalazi se – u Vučićevom taboru.

Neće, dakle, taj oroz povući ni Đilas, ni Šolak, ni Jeremić, ni Obradović: svesni su da ga sutra može zameniti jedan Vulin, recimo, taj scenario ni najveći neprijatelji Srbije ne bi poželeli.

Neće taj oroz povući ni Corax ni Duško Petričić: šta će crtati sutra kad ludilo koje prati Vučića nestane.

Neće taj oroz povući ni Dragoljub Petrović, Filip Švarm, Mića Čulibrk ili Jugoslav Ćosić: šta će im prodavati novine i držati rejtinge.

Više motiva ima gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević (SNS), koji kaže da je krivičnu prijavu protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegovog brata Andreja, zbog slučaja Jovanjica, podneo samoinicijativno, a ne na molbu predsednika jer, pazi sad, želi da njegovi sinovi žive u normalnoj državi, “gde niko neće moći bez dokaza da optužuje nekoga”. Vučić zna da ovaj laže, a zna i štošta pride.

Više motiva ima jedan Aleksandar Vulin: njegovu famoznu tetku Vučić lično zna, a poznata mu je, Vučiću, je li, i sudbina novca u vrednosti od preko milion evra koji je Vulin onomad utrošio za video-nadzor Kosovske Mitrovice, premda kamere nikad Kosova videle nisu (dobro, ni Kosovo njih).

Više motiva ima jedan Vladimir Đukanović jer su Vučiću poznate okolnosti pod kojima je Bizon van radnog vremena i po mrklom mraku boravio u prostorijama Lutrije Srbije.

Više motiva ima jedan Nebojša Stefanović: Vučić bolje od Bate Gašića zna prirodu porodično-muljatorskog sukoba interesa na relaciji dr Neša – gim Branko.

Više motiva ima jedan Zoran Babić, vazduplohovni šumaherista po zanimanju: najmanje zbog mezoterapije na koju se čudovišno navukao.

Više motiva imaju bliži ili malo podalji saradnici Aleksandra Vučića, vlasnici lažnih svedočanstava srednjih škola, kupljenih diploma ili plagiranih doktorata: od tog se teftera, kažu, ne odvaja.

Upravo je ovaj deo njegovog “tima za podršku”, ulizička ekipa kojom je okružen, taj skup trica i kučina koji svakodnevno alergično reaguje na svaku kritiku na njegov račun, najveća opasnost po Vučića.

U svoj svojoj zaokupljenosti sobom, Aleksandar Vučić saoseća sa drugima samo dok mu povlađuju, a zapravo on bolje od svih nas zna da to nimalo nisu likovi iz mašte ili noćne more, koje možeš oterati prekidačem noćne lampe.

Zna i kako ih se valja lišiti.

U 2020. svedočićemo i tome.

*Živi bili, pa videli.

Srećno.

P. S. Ovaj tekst pisan je u nedelji kad je Čeda Jovanović ušao i u Savet REM-a: time se krug institucija koje je pokorio – od zemunskog klana do REM-a – zatvorio.