Otklinjanje

„Ne, ničija nije gorela do zore, kaže naš narod a i znali smo da svako zlo ima svoj kraj i da će se sve ovo lane jednom zvati, što bih rekao ja citirajući čuvenog Dušana Vujoševića.

Dve hiljade petsto trideset sedam koma dva.

Dalaj-lama je iskreno verovao da pojedinci mogu promeniti svet. Vreme promena tako retko dolazi, a na svakom od nas je da najbolje iskoristimo upravo ovo vreme u cilju stvaranja srećnijeg sveta.

E, sad…!

Maksim Gorki je govorio kako pristojnost, katkada, zahteva laž a Fridrih Niče da je laž preduslov života. Da i ne pominjem Bendžamina Frenklina, koji je tvrdio da je pola istine često jedna velika laž ili Pabla Pikasa i njegovu dosetku da je umetnost laž koja nas tera da shvatimo istinu.

Sad me Bata Gašić seti na Fjodora Dostojevskog, koji je govorio da je laganje jedina čovečja privilegija koju nemaju drugi organizmi.

Sedam, zapeta, trideset devet.

Još je Blez Paskal rekao da ima ljudi koji lažu samo zato da bi lagali. Ja nisam od tih. Ponekad ćete jasnije prodrijeti u čoveka koji laže negoli u onoga koji kaže istinu. Istina, kao i svetlost, zaslepljuje, znate. Laž je, međutim, poput lepog sumraka u kojem se ističe svaki predmet. I ovde se bespogovorno slažem sa Alberom Kamijem. Čerčil je umeo da kaže da se najviše laže u ljubavi, lovu i u predizbornoj kampanji. I u Informeru, Srpskom telegrafu, Novostima, Alou, Blicu, Politici, dodao bih…! O Pinku, Hepiju i B92 da i ne govorim.

Jednom je Bendžamin Frenklin, ja nisam bio tu, rekao da je pola istine često jedna velika laž. Vi od mene nikad niste mogli čuti pola istine. Možda se dešavalo da kažem istinu baš kad treba. Tako mi je makar ovde napisao Ivan Radovanović, mada ne znam šta je time hteo da kaže. Kako god, Turgenjev je tvrdio da je to gore od laži.

Ciceron je govorio da lažljivcu obično ne verujemo ni kada govori istinu. Ivice, je l mu Marko Tulije beše ime?! Ja sam dokaz da se prevario. Evo me, stojim danas pred vama.

Davao sam vam nadu, znate.

Mislim da je to veliki Balzak rekao, Majo, ispravi me ako grešim, da lopov počinje time što predstavlja da laž naliči na istinu, a završava time što istina naliči na laž.

Nije mi bilo lako. Jovan Dučić je umeo da kaže da kao što gusenice imaju boju lista na kojem leže, ili kao što polip dobije boju predmeta za koje se uhvati, i čovek kad laže daje sebi izgled kakav mu treba. To je veliki napor, verujte, pitajte Vulina, njemu to nikad nije polazilo za rukom!

Uostalom, ono što mislite, kazao je Brus Li, to ćete i biti.

U pravu je i Maks Veber kada kaže da je sasvim tačno da čovek nikad ne bi dostigao ono što je moguće kad ne bi stalno posezao za onim što je nemoguće a ja pitam mrzitelje svih boja: ja sam pokušao i nemoguće a šta ste vi uradili osim što ste mrzeli u toplini svoja četiri zida!

Ali nije to razlog što se danas otklinjem i odlazim iz politike.

A što sam se odlučio na ovaj korak, nikada nećete saznati. I bićete u zabludi, kao i moj lekar. I da vam kažem: mnogo je lakše razabrati zabludu nego otkriti istinu. Zabluda leži na površini i sa njom ćemo lako izaći na kraj. Istina počiva u dubini a još je veliki Gete rekao da tragati za njom nije svačija stvar.

Možda je najbliža istini činjenica: ja više ne mogu slušati drugog sebe. U pravu je Napoleon: jednom sam probao komandovanje i više ga ne mogu prepustiti drugom.

Trista dvadeset miliona, četiristo pedeset tri hiljade i pedeset osam santima.

Možda najbolju životnu lekciju dobio sam od Olivera Stouna: Nikad nemoj potcjenjivati rušilačku moć ljubomore i rušilačku moć zavisti. Nikada to nemoj potcjenjivati. I nisam, Marijan mi je Rističević svedok i Atlagić, u paketu sa njim.

Sad ću vam otkriti: uvek sam se rukovodio mudrim savetom Duška Radovića – ne govorite ono što mislite ako živite od toga šta govorite.

Dragi prijatelji, ja još pamtim Kafkine reči: kad je čovek sam, uvek je u lošem društvu. Zato sam uvek imao vas.

Na kraju, bez ikakvog povoda, citirao bih urbanu legendu i tipičnog drugosrbijanskog predstavnika žute ološ ekipe iz kruga dvojke: uvek budala pokvari lepo!

U to ime, ja vas pozdravljam!“

Tišina. Teška i mučna. Odjednom iz porte crkve dopre tiho, gotovo nečujno komešanje a onda sve jači i jači šum koji se pretvara u dva razgovetna slova koja se odbijaju o mermer i staklo mozaika:
„Av, av, av, av…!“

To Krele, Vučela, Đuka i Di DŽej Vejn tužno iskazuju naklonost!

Ili šta već!

P. S. Ovaj tekst pisan je pet dana nakon što nakon što je saopšteno da možemo mirno da spavamo: Maja Gojković je preletela u UO Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije.