I Cibona je slavila… Šezdeset stotinki sekunde, doduše, treptaj oka, samo česticu vremena koliko je trajao let lopte koju je ka košu Zagrepčana katapultirao Duš(m)an Kecman. A onda su sportski čestitali stvarnom pobedniku i posvetili se lizanju rana.
Naprednjaci, međutim, još slave. Ne trijumf Partizana. Kad god u krupnom planu vidite oglodano prase, vesnika svih radikalskih pobeda, a onda u kadru zaigra Toma Nikolić koji se, okružen trubačima, vata za šlajpik, to je pouzdan znak da su pukli na još jednim izborima. Radikali, “presvučeni radikali”, “radikali u tranziciji” ili naprednjaci, svejedno: kad god oni slave pobedu, Boris Tadić prima čestitke.
I u Aranđelovcu je viđeno već doživljeno. Inovativna predizborna kampanja koja je podrazumevala, između ostalog, i besplatan stručni uvid u međunožje Aranđelovčanki (ostaje nepoznanica da li su za to bili nadležni ljudi iz centrale SNS-a ili su pregledi bili prepušteni lokalnim ekspertima) rezultirala je novim osvajanjem najvećeg broja glasova. U domenu je sociologa i patologije da odgovore na pitanje zašto su Aranđelovčani najviše glasova dali SNS-u, bazi preletača iz lokalnog ogranka SRS-a koji je, dok je vladao, zadužio grad za više od 6 miliona evra. Stvar je političke sudbine, na drugoj strani, zašto se svaka “pobeda” radikala i “radikala” umesto ustoličenjem završava implozijom. A problem je psihijatrije (odsek za politiku) kopipejstovano dernečenje “tranzicionih radikala” posle svake pobede koja im se, u konačnici, beleži kao – poraz.
Još, naime, nije bila otpečaćena poslednja glasačka kutija, a iz usta Verice Rakočević u etar se oteo glas razuma Aleksandra Vučića: “Pobedili smo, imamo 10 posto više glasova od NJIH”! Sutradan se pohvalio kako je “puko od smeha čitajući u novinama kako su ONI pobedili”. Već u utorak slavodobitno je ispalio: “Mi ne merimo pobedu brojem fotelja, već ukazanim poverenjem građana”!
U politici je uvreženo shvatanje da je laž tek dozvoljeno amoralno sredstvo za zaobilaženje istine u ime viših ciljeva. Nema tog političara koji ne laže – s merom. Aleksandar Vučić laže više od braće Grim – zajedno: te, povući će se iz politike ako ne pobedi; te, izbori će sigurno biti u martu… junu…novembru…; te, traka koju je snimio Vladimir Cvijan pala mu je “s neba”: te…
Poslednju njegovu laž o (ne)uzročnoj vezi fotelja i poverenja demantovao je sam Vučićev politički očuh: “Cilj je pobeda DS-a” glasi naslov vesti u kojoj Tomislav Nikolić objašnjava svoj (najnoviji) pakt sa Veljom Ilićem. Za pretpostaviti je da je Nikolić mislio na pobedu nad DS-om (kakvo, crno, poverenje građana, uostalom, više puta je izjavio kako je njegova lična politička ambicija – pobeda nad Borisom Tadićem) ali ovaj naslov koji se oteo, zorno odgovara realnom stanju na političkoj karti Srbije.
Kad god “pobede” Tomislav Nikolić i njegovi, koji god da su, slavi – Boris Tadić. Pobeda koja ne znači apsolutno ništa u narodu se odavno ne zove Pirova već – Tomina pobeda. I prasićima su dojadile “pobede” Tomislava Nikolića – “odmah do prvog”; Aleksandra Vučića – večitog kandidata za gradonačelnika; bulumente dojučerašnjih Šešeljevih saboraca (lako ih je bilo isključiti iz SRS-a, teško je izbaciti radikala iz njih) i novopridošlih zvanica, svežih članova i članica koji svojim političkim kvalitetom odbačenog kučeta, popunjavaju redove iza dojučerašnjeg vojvodinog udarnog dvojca.
Oni koji u kontinuitetu prate skoro jednogodišnje „odvijanje“ ove kolumne, verovatno će zaključiti kako ja zaista imam nešto protiv Srpske napredne stranke. Apsolutno su u pravu!
No, moj problem nije SNS! Moj problem je prokleto pamćenje! Prosto, ni u jednoj sinapsi mog mozga nema mesta ni za najmanju dozu korektnosti (ni političke, ni novinarske) naspram kontejner stranke koja je okupila gotovo sve pripadnike one puzajuće vrste političara t.j. osoba čija je odanost stalna, samo se osobe kojima su odane – menjaju.
Tu mislim na Tomislava Nikolića, potpredsednika nekakve vlade u eri Miloševića i još uvek Šešeljevog vojvode. Tu mislim na Aleksandra Vučića, Slobinog ministra informisanja koji je za svaki mesec ministrovanja dobio 10 stambenih kvadrata. Tu mislim na Branu Crnčevića, Slobinog poslanika i ključara trezora Matice srpske. Tu mislim na Bracu Grubačića koji je u Srbiji kolportirao tezu o Đinđićevoj kopči sa švercerima cigareta. Tu mislim na Gorana Radosavljevića Gurija, Slobinog žandara i Legijinog prijatelja. Tu mislim na sve druge konvertite i preletače, od Radoša Ljušića, Tike Arsića, Bidže, Gorana Kneževića, do svežih – Zorane Milanović, eksperta za štekere i Vladimira Cvijana, manekena najnovijih Olympusovih snimača zvuka…
Od tog brašna, dobrog leba nema!
Zato se radujem njihovoj “pobedi” gotovo kao pobedi Partizana u Zagrebu. „cibosi“ su naučili lekciju: kraj utakmice je kad Dule Vujošević obuče sako!
Možda se okupljenima u SNS-u posreći ako skinu – masku!
(Tomislav Nikolić se iselio iz Bulevara Zorana Đinđića)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
