Porodična posla (3)

Muziku je napisao Aleksandar Aleksandrov, osnivač i dirigent čuvenog hora „Aleksandrov“, a reči Sergej Mihalkov, Gabriel El-Registan i – Staljin. El-Registan je bio prisutan samo na prvom od sedam sastanaka, koliko su imali „tekstopisci“: Staljin je autoritativno obećao da će se političkom stranom teksta baviti on lično.

Josif Visarionovič je, tako, insistirao na „preciziranju“ značenja nekih stihova. Tako su pravi autori, recimo, napisali:

„Da živi republika, bratski nam savez

Da živi uspostavljen narodnom voljom.“

Staljin je reč „narodnom“ zamenio rečju „naroda“, pa je stih glasio:

„Da živi uspostavljen naroda voljom.“

Kad se Mihalkov napokon usudio da postavi pitanje kvaliteta rime, Staljin mu je mirno odgovorio:

„Ne brini, ljudi će pevati, neće obraćati pažnju na rimu i suštinu. Posebno ako se pročuje da sam ja to napravio“!

Ovaj naš Stručnjak, mada je pitanje dana kad će mu to pasti na um, još ne „precizira“ stihove himne, ali mu se mora odati priznanje da je doktorirao na temu skretanja pažnje sa „rime“, plus suštine.

Pre ravno tri nedelje KRIK je objavio tekst o navodnim koruptivnim mahinacijama i trgovini uticajem. Ispostavilo se, kao i uvek dosad, da je KRIK dirnuo u zenicu oka vođinoga, baš kao što će se ispostaviti da je novinarska ograda „navodni“, ispred bilo čega što ima veze s korupcijom, kao i uvek dosad kad je Siniša Mali u pitanju, apsolutno nepotrebna: Predrag, Sinišin brat, uzgred i drug vođinog brata, godinama vozi auto firme Milenijum tim, angažovane na najvrednijim poslovima u državi, uključujući i Beograd na vodi, projekt na kojem se temelji politički mandat Aleksandra Vučića, dok je bivša devojka Sinišinog brata, dvadesetpetogodišnja direktorica Zavoda za izgradnju Beograda, u vreme kad je batin bata bio gradonačelnik boravila u luksuznom stanu iste firme.

Istog dana kad je publikum Srbije obavešten o još jednom koruptivnom zamešateljstvu u vrhu države, najpre Srpski telegraf, medijski dobošar najprljavijeg krila SNS-a, a zatim i brojni funkcioneri SNS-a osudili su novinare KRIK-a da su, primenjujući famozno „japansko praćenje“, uhodili devojku Predraga Malog i njihovu bebu. Čak je i sam predsednik države priznao zaintrigiranost načinom na koji su novinari došli do informacija.

Kad je postalo izvesno da su optužbe predstavnika vlasti i tabloida (izvinjavam se zbog pleonazma) na račun KRIK-a bile lažne, iako se to nije „rimovalo“ s novom aferom, u priču o „napadima na decu“ instalirana je odvratna tviter psovka na račun dece Aleksandra Vučića: u tome su najviši funkcioneri države i Vučićevi podvižnici prepoznali nedostatak političke ideje i želju opozicije da na vlast dođu na bilo koji način – „makar to podrazumevalo i ogoljeno nasilje“.

Kad se ni ta „rima“ nije primila, a „sirotinja raja“ i dalje pokazivala interes za muljačine Malog, Vučić je, uzgred, kako to inače običava, saopštio da mu prate i snimaju sina „na radnom mestu“! Da bi „rima“ dobila na težini, u „igru“ je ubačena i osoba koja je pratila i pretila obezbeđenju Vučićeve ćerke i pismeno o tome obaveštavala – policiju.

Kad su predstavnici onih koji se zalažu za linč, silovanje i nasilje, opozicije dakle, podsetili da su sami meta praćenja, prisluškivanja i pretnji, totalno van „rime“ Vučić je na svetlo dana izneo poverljiva dokumenta o prisluškivanjima i praćenjima s kojih je, kad mu je predočeno kakva je sve s*anja po državu počinio – skinuo oznaku tajnosti.

E sad, ako predsednik, koji mimo Ustava ima sva ovlašćenja ovog sveta, na ovaj način reaguje ne bi li jednu vanrednu situaciju zamenio drugom i tako sa javne scene sklonio mafijaško očijukanje svog najbližeg finansijskog saradnika, šta li će tek Aleksandar Vučić biti u stanju da nam priredi sutra, kad lično on, a ne njegov blizak saradnik, brat, kum, ortak… bude meta sličnog interesovanja javnosti.

Nije, naravno, Vučiću prvi put da reaguje bez kočnica, racija i dostojanstva na koje ga funkcija obavezuje, sve ne bi li zamaglio suštinu i izgradio atmosferu vanrednih okolnosti.

Niti je on prvi.

Mi danas ne znamo, a možda nije ni važno, ko je učinio da 27. februara u devet uveče plane Rajhstag. Ali znamo da je plamen koji je progutao nemački parlament osvetlio politiku vanrednog, koja će uslediti i trajati punih 12 godina, do Drugog svetskog rata.

Upravo je zgarište Rajhstaga, iako vlast nije osvojio nedemokratskim putem, Hitler pretvorio u političku mogućnost da nedemokratskim sredstvima konsoliduje moć i uspostavi režim terora.

Vanredne situacije, fabrikovane na dnevnom nivou, smišljene da zamagle suštinu i skrenu pažnju sa „rime“, ključno su poglavlje modernih diktatura.

Ovo sve, rođaci dragi, nema više nikakve veze ni sa porodičnim poslom, ni sa „rimom“, ni sa prav(n)om državom već sa dobro smišljenom prevarom.

Mislite o tome kad hoćete da mislite politiku i setite se Lešeka Kolakovskog:

„Biti prevaren nije opravdanje u politici“!

P.S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što su Vučićevi privatni batinaši tukli demonstrante u Pionirskom parku.