Koliko je „šesti oktobar“ 2000. nevažan datum, jasno je po tome što ne znam nikoga ko se precizno seća šta je radio tog dana. A bilo je posla, nije da je manjkalo nego nas je slavlje opilo!
Danas sumnjam da bismo slavili, da smo znali šta nas čeka.
A bio je to važan datum u istoriji demokratske Srbije.
Taj Peti oktobar, dan kad je narod predvođen DOS-om, konglomeratom od 18 partija i drugih građanskih asocijacija ukinuo diktaturu Slobodana Miloševića, srušio jedan loš poredak i prekinuo loš trend srpske političke istorije.
I ponovo nas vratio na mapu pluralističkog sveta.
Sve je više onih, međutim, koji nas guraju na marginu te mape.
Oni su danas na vlasti.
Važniji datum od tog samo je još 6. oktobar: taj datum slavi politička fukara i bašibozuk, oni što su okrvavili ruke, figurativno ili stvarno, i ostali van domašaja lustracije.
Reprezentativni primerak te vrste prošle godine u holu doma kojem predsedava organizovao je izložbu 60 kopija umetničkih dela koja su uništena u požaru ili su nestala u petooktobarskom dešavanju.
Jer su samo požarom mogli da budu oterani.
„Umetnost koja čeka pravdu, 5. oktobar 2000…“, dala je Maja Gojković naslov tom neoradikalskom performansu!
I ona je na vlasti!
„6. oktobar čeka pravdu“, naslov je dokumentarnog igranog projekta koji hoću da realizujem.
Sa akterima 5. i 6. oktobra koji su, sišavši sa vlasti, izabrali rupu ispod mišje rupe.
I oni su dan-danas na vlasti.
Već sam selektovao dokaze zla koje su počinili, pre i posle 5. oktobra, a ideja mi je da priču otvorim sećanjima tih na vlasti na dan kad im je došlo iz dupeta u glavu da više nikad neće biti na vlasti.
Jer, to je bilo jedino logično posle svega što su uradili!
Kreirali imidž države s teretom od 130.000 ljudi koje smo ubili ili su ubijeni u ratovima u kojima nismo učestvovali; digli socijalnu bedu na najviši nivo na Balkanu; sudovima ukinuli obavezu da budu nezavisni; univerzitetu autonomiju; medijima slobodu govora; rasterali misleći svet po Evropama i raznim Amerikama…!
Priču bih, recimo, otvorio autentičnim sećanjem nekadašnjeg kralja ulica i trgova Vuka Draškovića.
„Radovao sam se 5. oktobra zato što je pao Milošević. Bio sam u Budvi i sve sam pratio preko televizije šta se događa pred Skupštinom „, priča Drašković . „Nama se desilo podmlađivanje boljševizma, što je opasno, posebno zato što je zamaskirano“, objasniće Vuk šta se desilo posle 5. oktobra. „Oni (DOS – prim. a.) preko svojih sibirskih lica imaju maske na kojima piše ‘European Union’. Oni nastupaju kao kriminalci, u duhovnom smislu kao nedemokrate, u ime Evrope, jer tako piše na njihovim maskama, a Evropa žmuri“.
Aleksandar Vučić, tada generalni sekretar Srpske radikalne stranke, imao je zanimljivo viđenje:
„Ključna greška Miloševića, sada gledajući s njegovog aspekta… Mi bismo izgubili i ovako i onako zbog koalicije s njim, ali on je izgubio zbog svoje poruke: ‘Bira narod, a ne NATO’. Zašto? Zato što u srpskom narodu to izaziva podsvesnu reakciju – ako ti Slobo pobediš, opet će da bude neki rat. Deo našeg naroda je prilično plašljiv, strašljiv i samo su hteli po svaku cenu da izbegnu nove sukobe, neko novo bombardovanje i hajde da glasamo i za majmuna Samija ako možemo, samo da ne glasamo za njega. To je bila loša poruka biračima i mislim da je on to shvatio po okončanju izbora… Šta da radimo! Sada neka im govore – ‘Na putu za Evropu!’, ‘Evropska unija’… Evropsko ovo, evropsko ono. Ući ćemo u Evropsku uniju 2777, ako tada bude postojala Evropska unija. Te šuplje priče očigledno prolaze u srpskom narodu. Šta da radimo!“, zaključio je današnji predsednik Srbije.
„Verovatno bi Koštunica pobedio i u drugom krugu, to nije sporno, ali njima nije bilo stalo do drugog kruga. NJima je bilo bitno da se odmah preuzme vlast. Tako da je to dobro pripremano. U tome je, naravno, učestvovala i logistika stranih obaveštajnih službi… Bilo je oružja. To je bio u klasičnom smislu puč. Znači, državni udar. Tu se Milošević nije dobro snašao. Mi inače procenjujemo da je tada naše partijsko rukovodstvo bilo veoma nesposobno da reagujemo brzo i da smo zbog toga izgubili sve, a samo je Milošević izgubio na izborima. Mi smo na saveznim izborima imali većinu – naša koalicija. Tada je samo Milošević izgubio izbore, a zbog 5. oktobra izgubili smo i republičku vlast. Tako da je to bila jedna loša procena. Ja sam tog 5. oktobra bio u zgradi SPS-a. U tu zgradu su upali ovi Batićevi i, naravno, pokrali, polupali sve što su mogli da polupaju. Ništa posebno. Ja sam već 6. oktobra nastavio da radim normalno“, prisećao se Ivica Dačić, političar s najdužim stažom na platnom spisku države Srbije.
I tu je ključ ove priče: svi oni nastavili su već 6. oktobra da rade normalno.
Zato danas imamo kidnapovanu državu.
I otud ja nemam ideju za kraj projekta „6. oktobar čeka pravdu“: ako neko ima suvisao predlog, raspoložen sam za saradnju.
P. S. Autentična svedočenja aktera preuzeta su iz časopisa Heretikus na dan kad je AV bio sa „onima koji rade najteži posao, a ne kukaju“! Ne, nije obišao sebe već radnike Gradske čistoće.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
