Prokleta avlija

Ovako je, doslovce, glasio početak kolumne koju sam potpisao marta meseca 2003. godine u banjalučkom Reporteru.

Je li se promenilo nešto za ovih skoro deceniju i po godina?!

Jeste: ne pišem više za Reporter. „Ugašen“ je!

Naivno verujući, ne da mogu promeniti svet ali da svakako mogu nekog da pokolebam ili makar zaintrigiram da kroz drugačije naočare baci pogled na državni projekat paranoje devedesetih godina, pisao sam kolumnu „Retrovizor“ u tabloidu „BLIC“ (o, da i to je postojalo) a zatim slična kolumnistička spisanija pod nadnaslovima „Prokleta avlija“ a zatim i „U egocentru“ u banjalučkom i beogradskom „Reporteru“. Mnogi akteri tih kolumni, od kojih bi se većina ‘ladno mogla pojaviti u Hagu na klupi za optužene ili svedoke, svejedno, ostali su neosmuđeni od daha „kritičara“: danas vode državu i grupno se pozivaju na „rupe u sećanju“. Ne dotiče ih ni to što im, s vremena na vreme, mada sve ređe, neko poput mene „osveži pamćenje“.

Dugotrajna „Prokleta avlija“ u „Reporteru“ donela je krajem devedesetih jednu kolumnističku inovaciju – dodatak na kraju svakog teksta u kome sam odbrojavao dane Slobodanu Miloševiću: (recimo – „ovaj tekst je pisan 4729. dana vladavine Familije“)! Kad bih u žurbi zaboravio ili kad bi zbog ograničenog prostora izostalo „odbrojavanje“, sledila je reakcija čitalaca: „A gde je kolumnin dodatak“?! Jeste to malo „vuklo“ na „Dnevnik“ i „Dnevnikov dodatak“ koji je RTS praktikovao devedesetih, ali bio je i znak da čitaoci „Reportera“, zajedno sa mnom, odbrojavaju dane. Koliko god kolumna (nije) bila čitana, „kolumnin dodatak“ i odbrojavanje bili su apsolutni hit. Sve dok Sloba nije abdicirao nakon što je Koštunicu pogledao u oči.

I mada mi je bilo drago što je otišao Milošević, tiho sam patio zbog prestanka odbrojavanja, ali sam se opet šepurio, sav važan, kao da smo baš ja & „kolumnin dodatak“ srušili Familiju.

„A šta ćeš sad da pišeš“, pitali su me, kao da sam u tekstovima samo odbrojavao dane?!

Pisao sam, nešto. Tu i tamo. Bez odbrojavanja.

„Kolumninog dodatka“ setio sam se kad su mi, pred kraj prve decenije dvadeset prvog milenijuma, neki ljudi iz „Danasa“ (Zoran Panović, pre svega) ponudili stubac svakog petka. Idealnom „žrtvom“ učinio mi se Tomislav Nikolić.

„Nisam se promenio, hoću u EU“, slučajno je, baš uoči prve moje kolumne, izjavio pred Oli Renom najbolji đak Vojislava Šešelja, lider „naprednjaka“, političar kome je Evropa preko noći pukla pred očima i otkrila mu se poput epifanije. Zablistao je novi Toma.

E, pa, neće moći! Slučajno se tih dana baveći političkom pozadinom ubistva Zorana Đinđića, „iskopao“ sam podatak da je Nikolić i mrtvog premijera Srbije doživljavao kao svog neprijatelja: na jednoj konferenciji za štampu svoju omrazu je iskazao najavom iseljenja iz bulevara koji nosi ime po ubijenom premijeru. Preračunao sam i unatrag sabrao dane pa je u „Danasu“, jednog petka, ispod mog redovnog teksta osvanuo „kolumnin dodatak“ – „Ovaj tekst je pisan 786. dan otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića!“ Ne baš na opštu radost, brojao sam iz nedelje u nedelju; svađao se i sam sa sobom, kad bi odbrojavanje iz nekog razloga izostalo; odbrojao 1000. dan obećanja koji se nekako poklopio sa sedmogodišnjicom atentata na premijera i taman kad sam hteo da dignem ruke od brojanja – Tomislav Nikolić se iselio. Na konto svoje političko-finansijske zaostavštine je uzeo kredit od nekih 400.000 evra, priuštio sebi novu akviziciju i konačno „zapalio“ iz Bulevara Đinđića!

Nekako u isto vreme došlo je i do „kurcšlusa“ između mene i Panovića pa sam se i ja „iselio“ sa stubaca „Danasa“, mislio sam trajno, gde sam se, isprovociran pozivom novog urednika Draže Petrovića, ponovo uselio februara ove godine.

Nisam imao neku ideju za „kolumnin dodatak“, pa su se akteri i dani smenjivali: zapisivao sam kako je Nenad Lalatović, 63 dana nakon što je izjavio – „Jako volim Vučića, dabogda vladao Srbijom 50 godina“ – izabran za selektora mladih fudbalera; obeležio 308. dan od kako je ekipa kompletnih idiota ušla Savamalu, ikonu pravne države Srbije; notirao datum kad je Ivica Dačić izjavio – „Moja i Vučićeva ćerka vodiće Srbiju jednog dana“; uveo u istoriju hiljadu šesto i neki dan od kako je Ivan Tasovac u jedan tvit pretočio svoje životno iskustvo: „Sa stanovišta konja potpuno je svejedno ko vas jaše!“; zabeležio kad je Maja Gojković preletela u UO Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije… i svašta još nešto i nešto još svašta što pokazuje da se ništa nije promenilo i da je i dalje „Srbija prokleta avlija, ona Andrićeva u kojoj, opasani zidom, zajedno žive i grešnici i pravednici, i dželati i žrtve, i lopine i poštenjačine, i oni koji su uprljali ruke i ljudi čistog obraza…“.

Kakav jebeni krug besmisla!

P. S. Ovaj tekst pisan je 155. dan od kako je premijer Aleksandar Vučić na RTS-u rekao: „Tuci ti koga hoćeš u svojoj kući!“