Resetovanje

Nisam lagao.

Danima pre „upisa“, Nadežda Gaće, predsednica u NUNS-a, žestoko je „lobirala“ da im se priključim. Povod nije bila moja prepoznatljivost ili profesionalni „bagaž“ već su razlozi bili daleko prozaičnije prirode: „medijska zajednica“ je imala interes da NUNS sankcioniše moje ogrešenje o novinarski Kodeks, ali je nedostajao elementarni osnov – da bi Sud časti NUNS-a „većao“ o mojoj krivici, morao sam biti član udruženja. Uz upozorenje da rizikuju sa nevođenom raketom i osobom otpornom na obavezujuće mišljenje, potpisao sam pristupnicu čekajući „javno vešanje“.

Mesec dana pre toga, grubo zloupotrebivši poziciju vlasnika i funkciju glavnog i odgovornog urednika magazina STATUS, objavio sam paškvilu u kojoj sam se osvetoljubivo obračunao sa Oljom Bećković, koja me je, sugerisao mi je ego, nedomaćinski ugostila u „Utisku nedelje“! Osim što sam neizrecivo nepristojnim tekstom dao značajan doprinos povratku polemike u kameno doba, inicirao sam i podelu u „građanskoj čaršiji“, večito alergičnoj na najmanji trag seksizma: jedni su bili za to da se „naš“ (tj. – ja) ne „veša“ ili se to makar ne čini javno, drugi su pak tvrdili da je to što sam „njihov“ razlog više da se „vešanje“ oglasi na sva zvona.

Sud časti NUNS-a ocenio je da se glavni urednik STATUSA Slaviša Lekić u delovima teksta „Imperativ Sekuline ženke“, objavljenog u tom magazinu 1. juna 2007, ogrešio o Kodeks.

„Nedopustivo je da se u tekstu koji je napisao, ogorčen zbog načina na koji je dočekan kao gost u emisiji ‘Utisak nedelje’ Olje Bećković 6. maja, suprotno Kodeksu, bavi njenim fizičkim izgledom i karakternim osobinama, što direktno prerasta u vređanje i samim tim devalvira tekst“, navedeno je u saopštenju NUNS-a.

Soler, kakvim me je bog dao, ubrzo sam zabravio na činjenicu da mi je, u neku ruku, oprošteno vređanje Olje Bećković, ali i da sam ostao član NUNS-a. Što je, međutim, ostalo indikativ kad god me je, u nedostatku jačih argumenata, valjalo profesionalno „sahraniti“. Pokopavali su me, tako, na talasu javne kritike u „slučaju Olja“ razni: od Dragana J. Vučićevića; gebelsovskog vagabunda; preko baba Gorčina Stojanovića, sveznajuće dugokose verzije istoričara Dragomira Anđelkovića; ili Muharema, karakternog prezimena Bazdulja, intelektualno/kolumnističkog intimusa LJiljane Smajlović; sve do Zorana Panovića, nekada glodura Danasa, koji se na RTV-u, deset godina posle većanja NUNS-ovog Suda časti, zabrinuo:

„Kako je moguće da je to oprošteno Slaviši Lekiću?“.

Deset godina posle „oproštaja“ izabran sam za predsednika NUNS-a. Dve godine posle toga podneo sam ostavku: razlozi „lične prirode“ i dalje će ostati naša mala tajna. NUNS-ova & moja.

Pre desetak dana, na poslednjoj Skupštini NUNS-a, u mučnoj atmosferi put moje odsutne malenkosti ispaljeno je brdo municije, ne manevarske.

Govoreći, tako, o načinu na koji je NUNS ustupio osnivačka prava u Medija centru firmi Demostat, Stojan Marković, čuveni čačanski plejboj i član Izvršnog odbora NUNS-a, u niz „slučajnosti koje nisu slučajne“ uvrstio je i činjenicu da je prateće ugovore potpisao „predsednik koji je podneo ostavku“.

Da je na toj sednici v. d. predsednika NUNS-a ili bilo koji član Izvršnog obora ustao i saopštio da je „predsednik koji je podneo ostavku“ ugovore potpisao na molbu i na osnovu pismene odluke Izvršnog odbora čiji je Marković član, verujem da bi izostale salve ružnih reči i insinuacija izrečene u nastavku Skupštine.

Moja želja da, kao i pre 12 godina, izađem u susret NUNS-u (u APR-u u tom času i dalje sam ovlašćeno lice) sada mi se obila o glavu. Dramaturško pravilo Antona Pavloviča Čehova – da puška koja je okačena na zid u prvom činu mora da opali u trećem – tako se zapatilo i u medijima: nisam, doduše, isključen, ali izdejstvovao sam brisanje iz brojnog stanja NUNS-a.

Prosto, ćutanje mojih kolega iz Izvršnog odbora NUNS-a „pročitao“ sam kao urlik podrške Markoviću & ekipi koja ga je sledila.

Napuštam NUNS jer nisam siguran da me, inače opterećenog problematično preteranim dobrim mišljenjem o sebi, već sutra na sličan način blese neće optužiti za još štošta.

Može mi neki dokoni član zameriti da nisam potegao moralnu odgovornost, recimo, Dragana Kremera, koga, navodno, zovu „roker, 10 odsto“. Ili da nisam tražio „veštačenje“ Borisa Angelovskog, koji, tvrde zli jezici, kampanju protiv NUNS-a ne vodi jedino kad je zauzet kampanjom za SNS. Hipotetički, mogu mi prebaciti i što je u vreme mog mandata bivši potpredsednik NUNS-a bio na platnom spisku Demostata.

Nemam želje da bakćem time, bez mene, dakle, dalje.

Resetovan sam na fabrička podešavanja: nečlan sam, sam i svoj, više nego ikad.

Dokle? Ne znam!

Znam jedino da čak ni ja ne mogu sprečiti budućnost!