Sami protiv svih

Manijakalnu potrebu da oponašaju, imitiraju i kopiraju svog vođu nisu izmislili Srbi, ali oni jesu to „nadmetanje“ izvitoperili, kako to samo oni znaju, do savršenstva. Toliko, da se bojim da rezultat u završnici ne bude porazan. Jer su izbori za predsednika već u ranijoj fazi kampanje metastazirali u pravi uličarski okršaj: na jednoj strani fronta, zajedno – Jeremić, Radulović i Janković, kao „dosovski kandidati“, a na sasvim drugom polu Palma, Dačić, Krkobabić, Rističević, Ljajić, Pastor, Mali, Karić i Vučić – potpuno sami!

Počelo je u Vranju, gde je ona – „Ko nije s nama, taj je protiv nas“ dobila epski nastavak – „… i jebaćemo mu sve po spisku!“ Nije baš tim rečima premijer započeo predizborni putujući cirkus u Vranju, ali je otvoreno poručio „dosovim kandidatima“: „Ne dam vam da srušite Srbiju“. Predvodeći dalje putujući cirkus dodao je da „Srbija neće biti ni Ukrajina ni Makedonija“, šta god to značilo; zatim je obećao da „u Srbiji neće biti pucanja kao u Makedoniji“; da bi, ovih dana, iz ružičastog studija pripretio – „Niko neće pucati na srpsku decu kako bi se dokopao fotelje!“

Naravno da niko nije pretio otimanjem Srbije i naravno da niko nije prizivao ni ukrajinski ni makedonski scenario i naravno da niko nije pominjao pucanje na decu (!), ali tu odbrane, pogotovo u carstvu medijske magle, nije moglo biti: čim je premijer laži predstavio kao istinu, istini nije preostalo drugo do da postane laž!

Sa njuhom hijene, prvi je tu mantri o „scenarijima & ulici“ uvežbao vešti oralni dribler Nebojša Stefanović: registrovao je „pozive na revoluciju“ i detektovao „mržnju i destrukciju reči“. Kapitensku traku je zatim preuzeo Miloš Vučević: „maske su pale i pokazale pravo lice, ogrezlo u mržnji i lažima“, onih koji bi „da pucaju, vešaju, pale i prave ulicu“! Sa klupe je klizećim startom uleteo i Milenko Jovanov, Jusuf Hatunić srpske politike, koji je otkrio „spoj najvećih kriminalaca, bitangi i siledžija, plaćenika iz Otpora i raznih drugih mutnih likova…!“

I mada je premijer poručio da će na sve napade odgovoriti radom, „još mukotrpnijim nego dosad“, „imitatori“ su se oteli kontroli, čemu svedoče i bizarni ali i mračni primeri: požarevačka osnovna škola „Kralj Aleksandar Prvi“, tek ofarbana u žuto- plavu kombinaciju, preko noći je osvanula prefarbana u boje SNS-a; u emisiji kod Vučićevog mikro Marića, dva psihijatra i dva latentna pacijenta, gotovo da su se usaglasili da je Saša Janković ubica; jedan od onih tabletoida za koje ne znate uređuje li ih kolegijum ili skup odbeglih iz umobolnice, na naslovnoj tiska fotose ljudi koji predstavljaju „pretnju“ lideru SNS; drugi, pak, senzacionalno najavljuje da će Janković na dan izbora inscenirati napad na sebe, pa, ako ga neko strelja, da se zna; kroz blato, nakon što je pružio podršku Saši Jankoviću, povlače i jednog Dudu Ivkovića…

A Duda Ivković, to vam je onaj koji je sa basketaškom reprezentacijom SR Jugoslavije osvajao zlato u Atini iste godine i istog meseca kad je neki mlađani patriota za govornicom Skupštine Srbije urlao: „Pa, vi bombardujte. Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana!“

Kasnije će taj isti politički junoša obogatiti vokabular i razmahati se: „Osvetiću se kad-tad Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje“; „Vojislav Šešelj je običan lažov, mali miš!“; „Hitler je Mona Liza u odnosu na Dinkića“; „Kad bi Bogoljub Karić bio premijer u Srbiji, niko ne bi ostao živ, a ne bi bilo smisla ni da ona postoji“; „Još je Aristotel utvrdio da je idiot čovek koji se ne bavi politikom na ozbiljan način. Taj izraz kao da je smišljen za Tadića.“; „Ivica Dačić je patuljak, patrljak vladajuće koalicije“… ah, te, puste reči!

Tako ja pamtim „predsednika pomiritelja“ u viziji Zorane Mihajlović, bivšeg premijera koji galami na novinare, vređa političke protivnike i iza kulisa koordinira rafale mržnje prema „nenašima“!

Postoji misao koja kontrolu drugih naziva snagom, dok za kontrolu sebe samog kaže – to je prava moć!

Dokazano je da Vučić nema ta svojstva moći. Danas je sasvim umesno pitati i dokle će imati snage da kontroliše druge. Svejedno, mislim da bi bilo OK i da je poslednji čas da mu neko, kome još veruje, objasni da postoje staze kojima se ne ide, ma koliko privlačne bile i ma šta na cilju nudile.

I privede ga razumu: nikad se ne treba kladiti sa đavolom hoće li doći po svoje!

(P. S. Ovaj tekst je pisan tri dana nakon što je Dušan Vujošević podržao Dudu Ivkovića, a Nebojša Čović, KK CZ i KK FMP još nisu reagovali saopštenjem)