Smrt narodu, sloboda fašizmu

I da sve zlo tih devedesetih sublimirano u njemu nije nestalo odlaskom Miloševića: ostalo je sa nama, oko nas, pa, i u nekima od nas.

Tragove tog zla, ne samo u naznakama, našao sam i u ovih dana u „Politici“, najstarijem dnevnom listu na Balkanu, koji mi je poturio sledeće redove:

„Svi koje je pobedio Beli treba da se bace s mosta.

S Brankovog i to na asfalt.“

Autor ovog visokoumnog štiva je čuveni Goran Kozić, nekadašnji urednik ovog lista i glavni i odgovorni urednik „TV Politike“ iz onog najmračnijeg doba te medijske kuće, devedesetih, znači, koji je, ničim izazvan, početkom ove godine, poslednjeg dana januara, da budem precizan, volšebno vaskrsao na stranicama „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“. U pravo vreme, jer maestro mržnje kao da prepisuje sebe iz devedesetih:

„Od kada postoji organizovano društvo nikada nijedne demonstracije nisu nastale spontano. Nikada i nigde. Pa nisu ni ove. Organizuju ih gubitnici izbora. Njih je Beli pobedio a Predsednik ih je uništio. I šta ćemo sad? Idemo spontano na ulicu! Kako vas nije sramota da zloupotrebljavate tu decu?“

Čim u istom stupcu vidim reči „demonstracije“, „deca“ i „Goran Kozić“, „otključa“ mi se memorija nepodopština i aktivira sećanje na srbijansku verziju „praškog proleća“ iz 1996/97. godine, kad su Kozić & comp. bili povod, motiv, tema čak, dostojanstvenog osvajanja slobode.

„U Južnoj Koreji, kada studenti izađu na ulicu, panduri ih zgaze ko pikavce, kod nas policija i studenti razmenjuju cigare“, napisao je Kozić u „Politici, usred protesta.

A kad je policija brutalno premlatila Dejana Bulatovića, mladog mesara koji je na protestima nosio lutku Slobodana Miloševića u zatvorskom odelu, gurajući mu, u pauzi batinanja, pendrek u anus, Kozić je izbacio sledeću bljuvotinu:

„Onoliko ljudi koliko dnevno demonstrira beogradskim ulicama, toliko zauvek posustane u zairskom smrtonosnom krugu. Ipak, Amerika više brine za sudbinu pretučenog mesara iz Šida nego su za svu onu decu koja skapavaju u afričkom paklu.“

Glavorazmahivao se dosetkom kako je „mladima lakše izneti indeks na ulicu nego pred profesora“, a kad je neki papan autom uleteo u gomilu studenata u šetnji, povredivši pritom i jednu jedanaestogodišnju devojčicu, Kozić je tu vest pretočio u tipičan „aforizam“ Miloševićeve dvorske lude:

„Kod nas se veoma mlade osobe upisuju na fakultete!“
I kad su iz pištolje pucali u glavu Ivici Lazoviću, više se brinuo za imidž Srbije nego život demonstranta:

„Prvi izvadi pištolj i puca. Drugi pada. Treći snima. Svet se brine. Kad bi imalo vajde od te morbidne priče.“

Verbalnim masturbacijama, činilo se, nikad kraja:

„Agencije su prenele da je u jednoj dalekoj zemlji vlast u protekle dve nedelje obesila ili streljala više od 800 opozicionara. Očekuje se da broj pređe i hiljadu jer zabava i dalje traje. Nisu uvek tuđa rešenja najbolja, ali ne treba ih ni olako odbacivati!“

Nisu se posle 5. oktobra osvrtali na tuđa rešenja, pa Kozić nije streljan, ni hapšen, čak ni lustriran nije. Skrajnut u odeljenje marketinga, tužio je „Politiku“, dobio odštetu na sudu, otišao, a sad je na velika vrata banuo među nas. Iako, za razliku od ogovarača Kozića, njegove zle reči nisu zaboravljene, vratio se da dovrši svoje niske ciljeve.

Tako danas piše kako je „bombardovanje, što se tiče DOS-a, bilo OK“; tereti ih da su, isporučivanjem Miloševića „sve nas učinili ubicama i zločincima za tri sledeća veka“; ide toliko da ih optužuje i za ubistvo Đinđića („Pa tako što ste silom došli na vlast! Uličnim nasiljem! Eto zato“); tvrdi da su godine koje su „dosovci“ proveli na vlasti – „godine koje su pojeli magarci“; a za Vesnu Pešić tvrdi da je „jedina žena na svetu koja je postala ambasador zato što nije znala čemu služi šerpa pa je zbog toga iz besa lupala po njoj“…!

Ljudi se nikada ne brukaju sa toliko entuzijazma i doslednosti kao kad to čine iz osvete. Kozićeva osveta i mržnja, iako uglavnom nisu personalizovane, mutirale su do takvih krajnosti da u opsluživanju novog vlastodršca pokazuje da pakost često i ne mora da ima razlog – važno je da se za nju čuje tamo gde treba:

„Nacrta karikaturu koja ne može da izađe, pa se duri, napiše tekst koji ne može da izađe pa se duri.
Pa napiši tako da može da izađe i nacrtaj tako da može da izađe – tada si prevario vlast, a ne…!
Ili idi u Kanadu pa crtaj i piši…“, poručuje, danas, kolegama Kozić!

E tačno ovo se dešava kad šarmantnog baštovana zla na vreme ne lišite alata.
I zlo je što je to zlo o(p)stalo među nama.
Prokleti šesti oktobar!

(P. S. Ovaj tekst pisan je dva dana posle izjave Ivice Dačića – „Moja i Vučićeva ćerka vodiće Srbiju jednog dana“ – a šira društvena zajednica još čeka razrešenje dileme: ko je tu mama, a ko tata?)