Smrt & okolnosti

Na dan kad je nestao u istu zgradu su, malo pre njega, ušli ovejani profesionalci: jedan od njih, kažu, sa specijalnom testerom za tvrde delove ljudskog tela. Delovi Kašogija, kao ni biološki tragovi do sada nisu pronađeni i neizvesno je hoće li ikad biti otkriveni.

Ima indicija da se tridesettrogodišnji princ Muhamed Bin Salman, u kome strani partneri, na čelu sa SAD, vide vizionarskog spastitelja Saudijske Arabije, preigrao. Kašogi u poslednje vreme nije bio u ljubavi sa saudijskim prestolonaslednikom Muhamedom bin Salmanom i često ga je panjkao svetu zbog toga što sopstveni narod drži u mraku.

U potragu za Kašogijem, uključio se i Donalnd Tramp:

„Upravo sam razgovarao sa kraljem Saudijske Arabije koji poriče da zna bilo šta o tome šta se desilo sa ‘našim građaninom Saudijske Arabije'“, objavio je na svom Tviter nalogu a kasnije novinarima izjavio kako je princ Muhamed Bin Salman snažno poricao vezu sa „nestankom“.

U Rijad je, na brifing, stigao i državni sekretar SAD Majk Pompeo.

Šefica UN za ljudska prava Mišel Bašele, tražila je od Saudijske Arabije i Turske da otkriju sve detalje o slučaju

Neki od glavnih učesnika su otkazali učešće na investitorskoj konferenciji „Davos u pustinji“.

Povodom ovog slučaja, otpušteni su Ahmed al Asiri, zamenik šefa obaveštajaca i Saud al Kahtani , viši saradnik princa Mohameda bin Salmana a 18 državljana Saudijske Arabije je uhapšeno.

Izvesno je i da je Kraljevina Suada, ionako na udaru zbog kršenja ljudskih prava u i oko svojih granica, žestoko kompromitovana. Za očekivati je da Kašogijeva smrt promeni okolnosti u ovoj zemlji u kojoj, ovo će vam zvučati poznato, princ kontroliše medije a javne ličnosti i većina novinara ne govore već šapuću, i to ne uvek, već uglavnom u mraku.

U noći 8. aprila 1994. godine, u svom stanu u Beogradu, pronađena je mrtva novinarka Dada Vujasinović. NJena porodica i kolege od početka su sumnjale u zvaničnu verziju istrage po kojoj se novinarka ubila iz lovačke puške. Vujasinovićeva se proslavila serijalima tekstova o bliskim vezama tadašnje vlasti, kriminala i ratnih zločina. Posle njene smrti nikad nije pronađena „Dadina čuvena crvena fascikla“ sa „pipavom“ dokumentacijom. Ponovljenim veštačenjima, početkom 2008, odbačena je verzija o samoubistvu, a poslednjim veštačenjem u Holandiji „dozvoljene“ su mogućnost ubistva, samoubistva ili nesrećnog slučaja.

Na Uskrs 11. aprila 1999. između 16.38 i 16.45 časova, dva nepoznata počinioca prišli su s leđa i ispalili iz „škorpiona“ (M-84) 12 metaka u Slavka Ćuruviju i teško povredili Branku Prpu. Aleksandar Vučić, koji je četiri godine pre ubistva u „Argumentu“ Ratka Dmitrovića poručivao – „Osvetiću se Slavku Ćuruviji kad-tad“, sad je, s pozicije ministra za informisanje tvrdio da je Ćuruviju ubila – „crnogorska mafija zbog dugova“. Na godišnjicu Slavkove smrti, savezni ministar informacija Goran Matić javno je poručio: „Neprijatelji su svi oni koji pitaju ko je ubio Ćuruviju“! Pet godina posle smrti, Tomislav Nikolić je kazao: „Ja ne žalim Slavka Ćuruviju. Ne mogu baš svakog da žalim“! Optužnica za ubistvo Ćuruvije podignuta je 15 godina posle ubistva. Suđenju se ne nazire kraj.

Dvanaest dana kasnije, 23. aprila, 1999. u dva sata i šest minuta, u NATO bombardovanju zgrade Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici poginulo je 16 radnika od 150 radnika RTS-a, koliko ih je radilo te noći. „Hjuman rajts voč“ je kasnije izvestio: „…I pored ratne propagande ovog medija, nije bilo nikakvog vojnog opravdanja za bombardovanje zgrade RTS-a.“ Iako je Aleksandar Vučić, tadašnji ministar za informisanje, imao saznanja o imenima odgovornih za žrtvovanje 16 osoba, samo je generalni direktor RTS-a Dragoljub Milanović odgovarao: osuđen je na 10 godina zatvora. Uprkos nastojanjima dugim 18 godina, porodice stradalih ni danas nemaju odgovore na ključno pitanje: zašto nije učinjeno nešto što je očekivano, logično i pre svega ljudski – zašto ljudi nisu sklonjeni iz zgrade RTS-a, koju je portparol NATO DŽejmi Šej, pre bombardovanja, označio kao „legitimni vojni cilj“?

U gotovo svakoj državi, prirodno je umreti, baš kao što je prirodno biti rođen. Strašno je, međutim, kad država ignoriše nečiji život! Još je strašnije kad država nemoćno raširi ruke na nečiju smrt. Nije, međutim, prirodno umirati u prisustvu države.

Osim što su sve ove tragedije, odigrale u aprilu mesecu zajednički imenitelj im je i što su sve, indikativno, povezane sa vlašću koja je (i) danas na čelu Srbije. Kad smo mi to, tačno, oguglali na „ignorisanje života“ od strane države; zašto hrabro ćutimo svih ovih godina; je li kukavičluk posledica neznanja?!

Ili, da pojednostavim: kako je moguće da nijedna od ovih smrti niti je promenila društvene okolnosti a još manje medije koji su cementirali okolnosti u kojima su se te smrti događale.

P.S. Ovaj tekst pisan je na dan kad su pre 75 godina nacisti u Kragujevcu streljali 3000 ljudi. Pa, kako smo to zaboravili)