Smrt u prisustvu vlasti

U noći 8. aprila 1994. godine, u svom stanu u Beogradu, pronađena je mrtva novinarka Dada Vujasinović. NJena porodica i kolege od početka su sumnjale u zvaničnu verziju istrage po kojoj se novinarka ubila iz lovačke puške. Vujasinovićeva se proslavila serijalima tekstova o bliskim vezama tadašnje vlasti, kriminala i ratnih zločina. Posle njene smrti nikad nije pronađena „Dadina čuvena crvena fascikla“ sa „pipavom“ dokumentacijom. Ponovljenim veštačenjima, početkom 2008, odbačena je verzija o samoubistvu, a poslednjim veštačenjem u Holandiji „dozvoljene“ su mogućnost ubistva, samoubistva ili nesrećnog slučaja.

Na Uskrs 11. aprila 1999. između 16.38 i 16.45 časova dva nepoznata počinioca prišli su s leđa i ispalili iz „škorpiona“ (M-84) 12 metaka u Slavka Ćuruviju i teško povredili Branku Prpu. Aleksandar Vučić, koji je četiri godine pre ubistva u „Argumentu“ Ratka Dmitrovića poručivao – „Osvetiću se Slavku Ćuruviji kad-tad“, sad je, s pozicije ministra za informisanje tvrdio da je Ćuruviju ubila – „crnogorska mafija zbog dugova“. Na godišnjicu Slavkove smrti savezni ministar informacija Goran Matić javno je poručio: „Neprijatelji su svi oni koji pitaju ko je ubio Ćuruviju!“ Pet godina posle smrti, Tomislav Nikolić je kazao: „Ja ne žalim Slavka Ćuruviju. Ne mogu baš svakog da žalim!“ Optužnica za ubistvo Ćuruvije podignuta je 15 godina posle ubistva. Suđenju se ne nazire kraj.

Dvanaest dana kasnije, 23. aprila 1999. u dva sata i šest minuta, u NATO bombardovanju zgrade Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici poginulo je 16 radnika od 150 radnika RTS-a, koliko ih je radilo te noći. Hjuman rajts voč je kasnije izvestio: „… I pored ratne propagande ovog medija, nije bilo nikakvog vojnog opravdanja za bombardovanje zgrade RTS-a.“ Iako je Aleksandar Vučić, tadašnji ministar za informisanje, imao saznanja o imenima odgovornih za žrtvovanje 16 osoba, samo je generalni direktor RTS-a Dragoljub Milanović odgovarao: osuđen je na 10 godina zatvora. Uprkos nastojanjima dugim 18 godina, porodice stradalih ni danas nemaju odgovore na ključno pitanje: zašto nije učinjeno nešto što je očekivano, logično i pre svega ljudski – zašto ljudi nisu sklonjeni iz zgrade RTS-a, koju je portparol NATO DŽejmi Šej, pre bombardovanja, označio kao „legitimni vojni cilj“?

U petnaest do tri, izjutra, 14. aprila 2007. godine, u centru Vračara, na simsu prozora sobe u kojoj spavaju supružnici Anastasijević eksplodirala je jedna od dve postavljene „kašikare“. Iako su političari ovaj akt okarakterisali pokušajem ubistva sa elementima terorizma, slučaj je poveren opštinskom tužilaštvu, nadležnom za lakša krivična dela, a istragu je vodilo odeljenje gradskog SUP-a koje se inače bavi podmetnutim požarima. Nepunih pet godina pre postavljanja bombe na prozor, na suđenju Slobodanu Miloševiću, novinar Anastasijević citirao je izjave Vojislava Šešelja da je svoje dobrovoljce slao na ratišta po nalogu Jovice Stanišića i Franka Simatovića. Tri godine pre eksplozije bombe, gensek SRS-a Aleksandar Vučić na, hm, konferenciji za medije, prisutnima je olajavao danas pokojnog Jovana Dulovića i Anastasijevića, ilustrujući svoj sud o „izdajnicima“ i „stranim plaćenicima“ nekakvim „materijalima“ čiji DNK je moguće naći u arhivama BIA! A samo šest meseci pre „kašikare“, Sekretarijat Tribunala u Hagu doneo je odluku da vojvotkinji Jadranki Šešelj zabrani posete vojvodi Voji: otkriveno je da je posle prethodnog susreta odnela u Beograd spisak osam svedoka optužbe, među kojima su i Anastasijević i Dulović, novinari „Vremena“. Danas, deset godina kasnije, postupak je – u predistražnoj fazi.

Osim što su sve ove tragedije, uključujući i napad „kašikarom“, odigrale u aprilu mesecu i što su sve, indikativno, povezane sa vlašću koja je (i) danas na čelu Srbije, zajednički imenitelj im je i Komisija za istraživanje ubistava novinara koje tretira sve ove slučajeve. Ovu provladinu organizaciju zajedno su osnovali i istinom o istragama rukovode Veran Matić i – Aleksandar Vučić. Budući da ovaj suv tekst „vrca“ brojkama i činjenicama, vašim vijugama prepuštam eventualne insinuacije i pretpostavke.
A ja bih voleo da nam makar ovaj april bude podstrek da se upitamo: kad smo mi to, tačno, oguglali na „ignorisanje života“ od strane države; zašto hrabro ćutimo svih ovih godina; je li kukavičluk posledica neznanja; i da li mu kukavičluk i savest dođu jedno te isto?!
Imam i potencijalni odgovor: malo nas je al’ smo – takvi!

P. S. Ovaj tekst pisan je dva dana pre nego će kompletan idiot obeležiti godišnjicu savamalskog povlačenja za nos cele nacije. Ili su godine u pitanju, šta znam?!