Spomenik

… deo metala iz predela vratne kičme, Hodžin zapis, prsten, uredno „podvezana“ pletenica kose, deo kartice sa natpisom „Delegat – SPS“…!

Ovo je samo deo predmeta nađenih u masovnoj grobnici na terenu poligona za obuku specijalnih antiterorističkih jedinica MUP-a Srbije „13. maj“ kod Batajnice, nadomak Zemuna. Tu su onomad svoj hod po mukama i zemlji Srbiji završili Albanci transportovani u Beograd na svoj poslednji put. U horizontali i hladni. Zamrznuti, takoreći!

Ni litar benzina od centra Beograda.

Eto idealne lokacije za spomenik Slobodanu Miloševiću.

Doduše, posle pada Slobodana Miloševića mrtvi su bukvalno isplivavali na površinu. Sa sve hladnjačama. Kod Tekije, recimo! Našlo se mesta za sakrivanje leševa čak i u Krnjači, na 15 minuta od Beograda. U bilans desetogodišnjeg poraznog vođenja države socijalista i njihovih trabanata svakako treba ukalkulisati i 83 leša iskopana u Petrovom Selu.

Mogli bi spomenik instalirati i ispred neke od razrušenih vojnih zgrada u Beogradu. Ili u Paraćinu, Aleksincu, Kuršumliji… bilo kojem gradu, mestu, livadi gde se zatekla neka od 454 civilne (plus 300 vojnih) žrtve NATO bombardovanja. Minus 219 albanskih civila, 14 romskih i još 14 drugih nacionalnosti, da budemo precizni ako hoćemo da nam spisak žrtava izgleda što srpskiji, da ne kažem precizniji.

Svakako je najprikladnije da se o definitivnoj lokaciji izjasne pripadnici intelektualnog ešelona koji su otvoreno doprinosili razvijanju svesti o „ugroženosti srpstva“; akademici koji su plasirali Memorandum SANU, izvor i nadahnuće srpskog nacionalizma; književnici koji nikad javno nisu formalizovali podršku Miloševiću, ali su svoj demokratski potencijal artikulisali tezama o „razaranju srpskog nacionalnog bića“; novinari akteri „buđenja naroda“, režimske propagande, širenja mržnje i ratnog huškanja; kulturni poslenici koji su oživljavanjem drevnih srpskih mitova stvorili kontekst za organizovanje kulturno-političkih manifestacija s ciljem mobilizacije srpskih masa – ceo, dakle, korpus raznorodnih likova koji je godinama, strpljivo i vešto, od svih iz okruženja pravio uzrok sopstvenog stradalništva i manipulišući memorijom „oslobađao“ put Miloševićevoj viziji „evropske Srbije“.

Podrazumeva se da konačnu odluku moraju dati visoki dužnosnici današnjeg SPS-a, koji nemaju osećanje učešća u onome što je kolektiv SPS-a, predvođen Miloševićem, prema kojem osećaju ljubav & obavezu, činio u „ona vremena“ (zanimljivo je da niko od sadašnjeg rukovodstva SPS-a nije bio u vrhu vlasti kad je Milošević prizvao bombe, ali su u dve tadašnje vlade, saveznoj i republičkoj, bili, recimo, i Aleksandar Vučić, i Jorgovanka Tabaković, i Maja Gojković).

Iako nisam stručan glede spomeničke kulture, meni se prikladnim čini da obeležje Miloševiću bude u vidu šake: u svom gornjem delu nepovratno prekinuta, ona rotira oko svoje ose sa sve srednjim prstom uperenim u posmatrača, što je univerzalni simbol prkosa i jasno asocira na traumu koja samo na trenutak zaustavlja, ali ne ometa niti može da pokoleba. Zvučnu izolaciju, kao diskretan sastavni deo umetničkog rešenja i svojevrstan poziv na razmišljanje činile bi misli, recimo, Miloševića („Volim i ja vas“), Ivice Dačića („Prestravljeni svet diže glavu slaveći našu pobedu…“ – 5. jul 1999) ili, zašto da ne – Aleksandra Vučića („Srbija koju nisu ubili i nikada neće njihova je najveća kletva, a naš zadatak i naša budućnost“).

Ovo neuobičajeno spomeničko dramaturško rešenje sa idejom da generiše prostor sećanja kroz skulptorsku i zvučnu izolaciju promovisati u „Štark areni“. Javlja mi se: podiže se teški zastor crvene boje. Ogroman video-bim svake sekunde, poput metka, izbacuje panoramske slike Vukovara, Dubrovnika, Srebrenice… Iza leđa voditeljskog para Žika Seljak – Nada Macura, Milan Gurović, Goran Grbović i Goran Vesić instaliraju metro, ili softver, ili tako nešto. Levo od njih na klupi se ljube Ana Bekuta i Milutin Mrkonjić. Sasvim desno Miki Manojlović i Aja Jung igraju „šotu“. Na binu izlazi omanji čovek, niskog težišta tela i kratkog koraka. Ofucano teget odelo i rozikasta kravata čine ga još neuglednijim. Znoj mu obliva obraze i nekontrolisano preko brade hrli ka vratu. Mikrofon koji mu drhti u desnoj ruci i nevešta estradna gestikulacija odaju unutrašnju uznemirenost i bojažljivost pred svedocima njegove treme. Kreću akordi, nakašlje se i preko glava vesele rulje, transparenata, stranačkih i nacionalnih zastava, prospe se glas:

„Ko bi reko, čuda da se dese…“!

Na svečano otvaranje, narednog 24. marta, na dve decenije od bombardovanja, pozvati samo kolaboracioniste sa Miloševićevim i ovim režimom.

Meni se ovo čini prikladnim. Ne znam baš šta bi žrtve rekle, ali kakve vajde od toga. Žrtve u našem poimanju stvari ionako nemaju smisao!

P. S. Ovaj tekst pisan je dva dana otkako su u Briselu razgovarali Tači i Vučić i dan nakon što je Srbija povukla sa takmičenja juniorsku džudistkinju zbog rivalke sa Kosova. Očito da se Marko Đurić ne usuđuje da povuče Vučića!