Srbi, Srebrenica & stereotipi

„Spava k’o zaklan“ – stereotip ili kolektivna senka nad srpskim narodom?!

U svakom stereotipu, ma koliko on bio uprošćeni kalup o nekoj pojavi, osobi, profesiji ili narodu, postoji i zrnce istine. Koliko god generalizacija bila neopravdana, tu mora postojati trag nekakvog iskustva. Ne postoji stereotip da su Crnogorci vredni, Slovenci lenji a „naprednjaci“ – obrazovani.

Ma koliko u ovoj govornoj formi delovala stravično, metafora – „Spava k’o zaklan“ je talog najmanje vekovnog iskustva. Nemoguće je da tako nešto nastane u narodu koji živi srećno i u miru. Gde nema zaklanih. I onih koji su klali.

Vek za nama je obeležilo klanje. Ne metaforično. Klani su Srbi ali su i Srbi klali. Najsvežije u pamćenju je obostrano klanje u eri vođe kome se verovalo a koji je na izazove vremena odgovorio nakanom da osvoji, skrši i satre, makar i sopstveni narod. Nema tu veze sa nacizmom, hegemonizmom ili imperijalizmom: nešto slično u istoriji rađeno je još samo u Italiji na kraju XV veka, kad su mali tirani, banditi i familije vladali gradovima i državicama i činili čuda.

Ali tada nije rabljen termin – ratni zločin. U međuvremenu su stvoreni standardi koji štite čovekov život i nameću razliku između plemenitog i zverskog. Svaki zločin, ratni posebno, povlači odgovornost.

LJudi u Srbiji alergični su čak i na pomen ratnih zločina. Jedna od teza kaže da ne treba kopati po ranama prošlosti i da je najbolje sve prepustiti zaboravu. Zagovornici demencije, pak, plaču nad faktom da čak i psi zakopavaju kosti a Srbi ih otkopavaju. Znam neke koji shvatajući istoriju kao današnjicu, osvetu krste pravednom. Najviše je, ipak, onih ravnodušnih, distanciranih i neupadljivih.

Nastojanje srpskih vlasti, u eri Tadića, da usvajanjem Deklaracije o Srebrenici preuzmu minimalnu istorijsku odgovornost za masakr koji je 1995. godine izvršila armija bosanskih Srba rezultiralo je – fijaskom. Ne zbog reči „genocid“ koji je brisan iz teksta deklaracije; ni zbog toga što poslanici nisu hteli da raspravljaju o pokolju bez TV prenosa: ni zbog toga što su, ako je verovati Tomislavu Nikoliću, tekst deklaracije on i Tadić usklađivali- SMS porukama.

I žrtve i izvinjenje izgubile su smisao tokom rasprave o „mrtvom slovu na papiru“, kojim se, makar simbolično izvinjavamo žrtvama jednog suludog pohoda. U jednom trenutku, čak, žrtve su nazvane – banditima. I nije to bila usamljena replika. To je bio horski izraz opšteg. Dokaz naopakosti ljudske prirode. Novoozverenja pravoslavne sabraće Ratka Mladića („Raspameti“), Radovana Karadžića („Hajdemo u gradove da bijemo gadove“), Vučurovića („Dubrovnik je slezina koja guta srpska krvna zrnca“).

Tadićevo izvinjenje, ma koliko ono za njega bilo „čin najvećeg patriotizma“, pretvorilo se u jeftin način da Srbija skine sa sebe breme odgovornosti. Izvinjenje mora lično da dotakne i mora da bude u toj formi da pokazuje da taj koji ga izgovara saoseća, da ga se tiče, da će uraditi sve da se istina o tome zna. Ako i jeste bilo iskreno od Tadića, ono je, ipak, bilo iznuđeno i nategnuto jer nije bilo neophodne svesti o potrebi za izvinjenjem.

Sredinom devedesetih, Aleksandar Tišma je predstavljao svoju knjigu u Berlinu a sinagoga, gde je čitao odlomke iz romana koji svedoči o volji da se ljudi razumeju, bila je prepuna mladog sveta. Njegovo ushićenje ustuknulo je pred natuknicom organizatora da posetioci baš i ne mare za lepu reč, već da su imali izbor: odlazak na „izlet“ u Revensbrik da vide kako je izgledao nacistički logor; gledanje dokumentarnog filma o zločinima koji su počinjeni tokom II svetskog rata ili odlazak na promociju knjige koja tretira sličnu temu. Izabrali su manje bolno rešenje.

Onomadašnjim pohođenjem Srebrenice i hitrim odlaskom, gde su, što bi on sam rekao, pete jedva stizale guzicu, najbezbolnijem rešenju priklonio se i Aleksandar Vučić. Stvorio je, praktično, priliku da mu se ne da šansa, za gest vredan istorije . Može li se to ispraviti? Može, ako ode 11. jula u Potočare, među srebreničke majke i narod, iskorači vilibrantovskim klekom i pognute glave se izvini.

No, kako je očigledno da taj film nećemo skorije gledati, možda bi Vučić mogao za početak da naredi svom pažu iz Lakštaša da obuzda „zavetničku“ rulju koja baš 11. jula u Banjaluci organizuje skup podrške Ratku Mladiću.

E, sad, prašćajte na paraleli ali čini mi se neumitnom: baš kao što za većinsku Srbiju Milošević nije bio kriv zato što je vodio ratove, već zato što ih je izgubio, slavljenje Ratka Mladića na dan, kako u proglasu kažu organizatori – „kad je oslobođena Srebrenica“, pokazuje da oni ne slave njega zbog toga što je „stvorio Republiku Srpsku“, već zbog načina na koji je Republiku Srpsku – „stvorio“!

Održi li se, zaista, taj šizofren skup tog bolnog dana, stereotip sa početka ove priče samo će dobiti na težini.

P.S. Ovaj tekst pisan je 12. dan od privođenja Dejana Anđusa, a ministar Nebojša Stefanović još nije priznao ko je prodao snimke hapšenja medijima.