Srbija ne zaboravlja (1)

„Pa nije“, sav srećan što voditelj nije znao rešenje, slavodobitno odgovora Vulin.

Oliver Jakšić, tako se zove poslovično sluđeni voditelj TV B2, sleđeno gleda čas u Vulina, čas u kameru 1, prstom pogladi venu na levoj slepoočnici i, pre nego što se blago nakašlje, montira svoj čuveni „zbunjeni“ osmeh, nagne se ka Vulinu i gotovo prošapuće:

„A može li neko biti srećan ako skoro ceo dan provede sa u Hagu osuđenim generalom Lazarevićem i, uzgred, od Ministarstva odbrane pravi sigurnu kuću za haške osuđenike?!“

Vulinov pogled prestaje da optrčava studio, patriotsko crvenilo udari mu u facu i dok mu SMB znoj sa čela prekriva oči i dobar deo lica, on ležernim, uvežbanim pokretom iz džepa našivenog na desnoj strani nogavice izvlači minizolju, plod rada naših stručnjaka iz Namenske u Lučanima, ispaljuje je u poslovično sluđenog Jakšića i, dok se delovi voditeljevog tela lepe za zidove studija, a oni manjeg kalibra još plešu u vazduhu, prilazi kameri 1 i hladnokrvno izgovara:

„Idemo na reklame!“

Nije se desilo, naravno.

Sve posle Vulinovog „Pa nije“ odgovora na autopitanje „Je li neko srećan što mora čitav dan svoju ženu da gleda?“, plod je bolesne mašte ovde potpisanog autora.

Dočim su pitanje „Je li neko srećan što mora čitav dan svoju ženu da gleda?“ i odgovor „Pa nije“ plod misaonog sklopa ministra odbrane Vlade Srbije izrečen u direktnom prenosu.

Kad takva jedna budala, u istom danu kad je gostovao na TV B2, izjavi da „ni posle 25 godina od sprovođenja hrvatske akcije „Bljesak“ u Zapadnoj Slavoniji nije donesena niti jedna presuda za zločine nad Srbima“, te da je na nama „da pamtimo i da budemo spremni da se Jasenovački genocid nad Srbima, ‘Bljesak’ i zločinačka ‘Oluja’ nikada više ne ponove“, ko će njega uzeti za ozbiljno.

Ko će uzeti za ozbiljno osobu koja je proaktivno delala u vlasti koja je i te kako doprinela onome što je prethodilo „Bljesku“ i „Oluji“ i koja se nimalo nije proslavila „reakcijama“ na „Bljesak“ i „Oluju“?!

Pre 25 godina, u vreme vojnopolicijske akcije „Bljesak“, kad je Hrvatska etnički čistila prostor zapadne Slavonije, Vulin je ranom zorom u zanosnoj bašti Tolstojeve 33, zadnja pošta Dedinje, pustio gromoglasan krik.

Milošević je upitno podigao glavu s mape skraćene Jugoslavije.

„Sigurno se ubo na ružu“, nezainteresovano će Mira. „Kako pametni Dačić nosi rukavice!“

Pre 25 godina Aleksandar Vučić u zgradi zemunskog Magistrata veća s Vojislavom Šešeljem i Tomislavom Nikolićem koliko im je vremena potrebno da po Beogradu detektuju i sa Željkom Ražnatovićem na ratišta Zapadne Slavonije vrate tek pristigle vojno sposobne Srbe.

Pre 25 godina episkop niški g. Irinej, visoki činovnik jednog od „četiri stuba srpstva“, institucije koja je u predvečerje rata organizovala spektakularne turneje zemnih ostataka Lazara Hrebeljanovića po „srpskim zemljama“ bivše SFRJ, ima nalog da spreči odlazak crkvenih velikodostojnika iz Zapadne Slavonije. Zalud: zajedno s pastvom, nekad je i predvodeći, sveštenici su pohrlili u Srbiju.

Pre 25 godina Milorad Vučelić, negdašnji ministar za informisanje SAO Hercegovine Božidara Vučurovića i večiti lični megafon Slobodana Miloševića, uzbuđeno se vrti u fotelji generalnog direktora RTS-a u Takovskoj.

Preko puta njega sedi Jovica Stanišić i deli s njim očekivanu, ali ekskluzivnu službenu tajnu tek pristiglu s terena. U pozadini se čuje krik Vesne Zmijanac:

„Iiiiiidem preko zemlje Srbije…!“

Te večeri vest o padu Zapadne Slavonije ide tek pred kraj udarnog Dnevnika RTS.

Umesto solidarnosti sa proteranim ili izbeglim sunarodnicima, politički establišment, ali i građani Srbije, makar najveći broj njih, tada, pa i kasnije, okrenuli su se simbologiji „tri mudra majmuna“, jednostavnoj i čistoj filozofiji koja kaže da ako ne vidite i ne čujete zlo, valjda nećete ni govoriti zlo.

Samo se jedan majmun otima kontroli: postaće zagovornik svađe, megafon osvete, tribun zla i dežurna budala zadužena za širenje mržnje u regionu.

Ne podnoseći usput ni rođenu ženu!

 (Nastaviće se)