"Srednji prst" profesora Vuletića

Vladali su podanički duh i ćutanje, letargija i beznađe, a Srbijom su carevali teror prostote, neukusa i mraka.

A onda se, vispren neko, setio da u praksi pokaže kako u Srbiji postoji pet računskih operacija: sabiranje, oduzimanje, množenje, deljenje i – drpanje. Miloševićeva vlast je drastično pokrala izbore.

Nije to bilo prvi put. Ali prvi put se rodio bunt čije temelje najbolje sažima jedan od brojnih transparenata sa protesta: „Ako sad zažmurimo, nikad nećemo progledati!“

Preko noći, gotovo, kao da je među plebs sišao dobri duh Kasper: Beograd je postao protestni centar sveta, a mirni protesti zbog krađe i grubog kršenja izborne procedure, u sijaset gradova, pokazali su jedno novo, čisto, umiveno, mlado lice Srbije. I dok je karneval demokratije bio udarna vest u svim svetskim medijima, domaći „proizvođači informacija“ su više lagali nego ćutali. U istoj meri u kojoj je nepoštovanje izbornih rezultata negiralo pluralistički sistem, prikrivanje broja onih koji „šetaju“ obesmišljavalo je postojanje protesta i učesnika šetnje. Orgazam nezadovoljstva usledio je kad je vlast ljude, čiji je broj na protestu varirao od 50 do 100 hiljada prekrstila u – „šačicu“: „Johny Walker je jedini šetač koga voli ova vlast“ – pisalo je na jednom transparentu; „Ima nas samo šačica, ostalo je optička varka“ – dosetio se neko drugi; „Nemoj da vam šačica lupi rukom o sto“ – pripretili su treći, a neko je, to pamtim, na tabli napisao: „Ne igrajte se sa šačicom, dobićete srednji prst!“

Politički vrh Srbije nije samo ignorisao proteste, već je po „šetačima“ osuo paljbu iz svog oružja i oruđa, pucajući, uglavnom, po donjoj granici neukusa: Miloševićevi analitičari su lidere Koalicije „Zajedno“ proglasili „stranim plaćenicima“, studente i srednjoškolce „izmanipulisanom decom“, a sve zajedno „snagama haosa i bezumlja“.

Pokradeni, uvređeni i „prikriveni“, ljudi koji se godinama nisu smejali i koji gotovo da su se odučili od smeha, prosto su eksplodirali i ulice su preplavili transparenti: „Isključi TV, uključi mozak“; „Gledam TV Dnevnik a počeo sam i da se drogiram“; „Hajde da spalimo ‘Politiku’, ‘Borba’ nas ne interesuje“; „Mislim, dakle, ne gledam RTS“; etc.!

Gotovo dve decenije kasnije, opet „otimamo“ demokratiju i opet to radimo na ulici i opet se ta „radnja“ obavlja na jedan poseban, karnevalski način i opet je u opticaju poigravanje masovnošću i opet neke ljute teta/čike čašćavaju „ološ“ šarolikim etiketama i epitetima.

U mračnom buljuku tih nekih Prlja-Đuka-Cvijanovića-Ivana-Uzelaca-Krstića-Parovića-Vučićevića-Dejana-Vuka-Dragoljuba i inih sprintera u trci za prvog dvorskog bota sevnuo je sociolog Vladimir Vuletić, profesor Filozofskog fakulteta koji je ocenio da su protesti usmereni „u negativnom pravcu“, nazvao ih protivurečnim, optužio ih za „grupnu solidarnosti sa pojedinim liderima mišljenja“ i posebno se osvrnuo na kritiku usmerenu na medije, što, reče uvaženi pedagog, stvara određenu zebnju:

„Na osnovu podataka kojima raspolažem, činjenica je da mladi ljudi gotovo i da ne gledaju televiziju, pa je interesantno da kritikuju ono što ne poznaju dobro, tako da bih rekao da ima mnogo protivrečnosti vezanih za ovaj protest.“

Svesno uvežbavanje zatvaranja očiju pred svim što bi moglo biti opasno po vlast nije patentirao Vuletić. Čovek ima legitimno pravo da bude u zabludi koju su onomad delili Milanović i Komrakov, a danas Bujošević i Stefanović.

No, koliko god bilo važno reći da Vladimir Vuletić, kao predsednik UO RTS-a, ima pravo da izgovori citiranu nebuloznu rečenicu, jer valja sačuvati dupe u toj ugodnoj i dobro plaćenoj fotelji, još je važnije podsetiti da prof. Vladimir Vuletić kao pedagog mora tolerisati prava drugoga na slobodno mišljenje i autonomiju.

Podrazumevam, naravno, da mu je kao pedagogu jasno da se od dupeta ne može napraviti obraz, pa to i ne naglašavam!

Dušan Vujošević, profesor košarke i života, umeo je da kaže: „Svako zlo ima svoj kraj! Sve će se ovo jednom lane zvati!“

Jednog dana, a to će brzo doći, prof. Vuletić će morati da se suoči sa studentima iz protesta: niko ne zna hoće li ta „šačica“ ćutati, tresnuti rukom o sto ili mu pokazati srednji prst!

I šta god da im on odgovori, apsolutno je nebitno: kad se izgubi obraz, i reči gube na važnosti!

Profesor, ipak, može tipovati na jednu siguricu – sigurnu odrednicu u potencijalnoj „Istoriji beščašća“!

(P. S. Ovaj tekst pisan je dan posle dvadesettrogodišnjice ubistva Dade Vujasinović i dva dana pre osamnaeste godišnjice ubistva Slavka Ćuruvije. Srbija je jedina zemlja u svetu gde se uspešnost rešavanja ubistva novinara označava – nulom).