Sveti Aleksandar ubiva aždahu

„Ajde!“, uskliknuo je Zoran Radmilović, glasom kultnog Radovana, Kovačevićevog, valjda, najpoznatijeg junaka.

„A da ima? Šta bi bilo da Srbija ima decu?!“, pogledao ga je cinik Borislav Mihajlović Mihiz, besmrtni Kovačevićev mentor.

Dobro, fantaziram: nisu se oglasili ni Radovan ni Mihiz, ali jeste Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, izrazivši „beskrajnu zahvalnost“ akademiku i dramskom piscu Dušanu Kovačeviću, koji se pozitivno izjasnio o njegovoj inicijativi.

„Inicijativa“ je, zapravo, poziv predsednika Vučića na širok društveni dijalog o Kosovu i Metohiji koji nije eksplicitno pozdravio nijedan istinski intelektualac iz Srbije, osim Kovačevića. Što nije naišlo na oduševljenje javnosti alergične na koketiranje mislećih ljudi sa predsednikovim populističkim idiotarijama: bilo da je reč o narečenoj inicijativi ili o imbecilnoj najavi – „Imamo manjak radne snage, moraćemo da uzimamo radnike iz inostranstva“!

Taj „unutrašnji dijalog“ za sada je najbolje opisao jedan drugi Kovačević, Siniša:

„Malo si se kurčio u kafani. Odlučivao šta se peva i kome čorba, kome ćevapi, kome pivo, kome vinjaci. Sad da delimo račun? Teško, rođače!“

Žestoko!

„Meni se diže kosa na glavi kada čujem ljude koji sede u Beogradu na nekim foteljama da pozivaju na odbranu Srbije na svakom koraku. Ti koji to govore danas ne mogu da pretrče 100 metara, moraju da jedu tri puta dnevno i da spavaju dva puta u 24 sata. Ako ih zatekne rat popodne, oni neće moći da učestvuju u njemu, jer tada spavaju. Neće oni da ratuju, već će ratovati naša deca“, brani dijalog Dušan Kovačević podsećajući na stradanja Srba u šest ratova XX veka, posebno onom poslednjem:

„Imali smo taj rat u kojem se raspala Jugoslavija. Preko sto hiljada stradalih i dva miliona raseljenih ljudi… Pa, kome treba ovde još neki rat?!“

Dušanu Kovačeviću samo kreten može prebaciti da je „bot“ ili da je, pod stare dane, „kupljen“ od strane Vučićevih skauta. Ali, nešto ovde ne štima.

Kovačevićev (i Dragojevićev) film „Sveti Georgije ubiva aždahu“ počinje obraćanjem Alekse Vukovića siročetu Manetu u kom tvrdi da Srbi, koji non-stop psuju Sunce, nisu zaslužili svetlo a završava se rečenicom samog siročeta Maneta: „Mene je deda naučio da hodam po mraku“. Odmah zatim na platnu sevne natpis: „I tako kroz ceo 20. vek“.

Meni je Aleksandar Vučić baš taj Kovačevićev Mane, koga je deda Šešelj naučio da hoda po mraku. Mane XXI veka, koji se sad malo oteo kontroli (poraslo dete, osamostalilo se), pa mu udarilo sunce u glavu i on sad o mraku hoće da govori sa onima koji su protiv tog mraka i onda bili, a on, zavidan i bahat, nazivajući ih idiotima, lopovima i glupanima bez ideje, svesrdno im, takvima kakvim ih smatra, nudi dijalog da Srbija ne bi bila ono što oni nikad nisu hteli.

I kako to Kovačević, nenadmašni notar srpskog ludila, koji je tako fantastično oslikao Topaloviće i u „Maratoncima“ nas smehom branio od užasa, zamišlja da za isti sto sednu Vučić, Dačić, Vulin, Maja Gojković… i oni koji su se celog svog života grozili bilansa tog pogrebnog društva, gde je Kosovo bitna stavka.

I zašto pisac takvog životnog iskustva i osećaja za nijanse neće da vidi da na dijalog poziva čovek koji nikad za ovih 5 godina na vlasti nije imao otvoreni razgovor sa političkim protivnikom i političar koji izgubi razum istog časa kad se pred objektivom kamere pomene mišljenje koje nije u skladu sa dostavljenim koordinatama. Ako je to u dramaturgiji potpuno van egzaktnog, merljivog iskustva i znanja u realnom životu, za one koji trpe tu vrstu maltretmana od strane Vučića, više je od političkog zuluma.

„Neosporno, politika je na ovim prostorima – prokletstvo… Nemam više vremena da ga potrošim na uličarenja, na viku, dreku, vodeći narodne brige, a da mi se to posle olupa o glavu, jer malo-malo pa me neko uvredi, prozove da ja tu nešto hoću, da sigurno imam neke ambicije…!“, manuo se politike, ljut na DOS-ovu vlast koja uporno nije htela da legalizuje ilegalnu dogradnju „Zvezdara teatra“.

Zašto se na političku scenu vratio generalnom probom „Unutrašnjeg dijaloga“, uz rizik da ga optuže za planiranu sinergiju mišljenja sa samim Vučićem, ne usuđujem se zaključiti, ma koliko mi sve ovo liči na malo gorču komediju na temu lažne brige za Kosovo.

Kakvo Kosovo & bakrači: najskuplja srpska reč u ovom trenutku je – sloboda. Ne samo govora. Najskuplja reč može biti I – strah. Ali i – terror!

Ako je, zaista, dotle došlo da nas Kovačević, Dušan, ne Siniša, ubeđuje kako je baš Vučić taj sveti lik koji ubiva aždahu, onda ja komforno ne krijem da se oduševljavam političkim tvitovima Siniše, ne Dušana Kovačevića.

Sve je moguće u zemlji gde se ševe vrapci i vrapcaju ševe, što bi rekao Kovačevićev Milutin.

Pa i to da Kovačević, Dušan, ne Siniša, tumači i preporučuje Vučića.

I onda ti postane jasno zašto vuk ne pase travu: „jer to rade ovce za njega“!

Što bi rekao Kovačević: Dušan, ne Siniša!

P.S. Ovaj tekst pisan je deveti dan od kad se botovi SNS-a ne pitaju kolika je plata ombudsmana!