Tamna materija

Da bi Marko delovao kur.evitije!

Šalim se malo, ali se nimalo ne šalim kad kažem da su mi, danima već, od misterije tamne materije trenutno veće nepoznanice dve stvari: zašto se Nikola Selaković u poslednji čas pridružio Đuriću na dan kad je ROSU hapsila i ponižavala direktora Kancelarije za KiM i kako to da o istom trošku nisu seirili i nad Nikolom Selakovićem?!

Moju radoznalost delimično je delio i predsednik Srbije:

„Što nisu uhapsili Nikolu Selakovića? A što niste uhapsili Selakovića ako poštujete zakone banditske države?“, pitao je Aleksandar Vučić i konstatovao da sve to znači da tamo i nema nikakvih zakona, izvestio je Tanjug.

„Čist banditizam“, podvukao je Vučić, a preneo Tanjug.

„Ne sviđa im se Marko Đurić zato što je protiv nezavisnosti Kosova i ne pada mu na pamet da to podrži bilo kad“, prepričao je Tanjug Vučića, gurnuvši tako u nepriliku ni krivog ni hapšenog Selakovića jer ispade da on nije protiv nezavisnosti Kosova.

Ostavimo samo za trenutak po strani Đurića, Selakovića, Vučića, ognjišta i goloruki narod na Kosovu.

Protekle nedelje Srbiju je pohodio profesor Marčelo Foa, novinar i autor knjige „Gospodari medija“, štiva koje se bavi mehanizmima i suptilnim tehnikama spina, pokazujući da ni najrazvijenije demokratije nisu imune na rizike manipulacije i dokazujući da su novinari i mediji ti koji su korišćeni i zloupotrebljeni za potrebe političara i centara moći.

Od brojnih plastičnih primera kako se skreće pažnja s nekih bitnih dešavanja koja ne idu naruku aktuelnoj vlasti, pažnju mi je privukao slučaj „Seksigejta“, tačnije afere „Luinski/Klinton“: mnogo godina nakon ovog skandala medijski eksperti su registrovali da su nekako baš u tom periodu pojačane vojne operacije u Persijskom zalivu, a nije im promaklo ni paralelno dramatizovanje iračkog kršenja rezolucija UN, podrazumeva se – od Klintonove administracije.

U operaciji skretanja pažnje pokretanjem intenzivne kampanje o pitanjima od, navodno, opšteg interesa, Klinton je bio gotovo nemi posmatrač.

Za razliku od normalnog sveta, kojem još uvek težimo, gde gotovo 80 odsto informacija, tj. vesti, dolazi iz institucija (vlade, parlamenta, državne uprave, sudova, stranaka…), kod nas se 90 odsto važnih vesti pravi u vili „Bokeljka“. Čak ni na Andrićevom vencu, gde stoluje predsednik države i prvi spin-doktor Srbije, već u kuloarima najluksuznije rezidencije Vlade Srbije koju su koristili Karađorđevići, čelnici KPJ, premijeri SR Jugoslavije, SCG i Srbije, a sad – Aleksandar Vučić.

U „Bokeljki“ se kuju sve inicijative koje privlače medijsku pažnju. U „Bokeljki“ se pumpa prorežimski entuzijazam „patriotskih“ tabloida. U „Bokeljki“ se kroji strategija diskreditacije političkih oponenata, novinara i tviteraša.

Naravno, danas čak i Vulinovi švrćani znaju da tendencije iskrivljavanja činjenica, odvraćanja pažnje i taktičkog korišćenja gneva i indignacije kao sredstva borbe protiv spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja, najčešće potiču od institucija koje bi trebalo da garantuju korektnost i pouzdanost sistema.

Naš problem je što je u sve to aktivno uključen predsednik države.

Klinton je, recimo, odmah shvatio da spin u prvom licu – nije preporučljiv!

Jer, sve će već jednom proći. A „tajna“ šta se sve radilo i radi u vili „Bokeljka“ nije misterija tipa – tamna materija. Dobro, i one zašto nije uhapšen Selaković.

Sasvim sam siguran da će se među ovdašnjim novinarima naći neko intelektualno nezavisan, s kreativnim ili makar istraživačkim potencijalom profesora Foa, i upustiti se u avanturu koja će rezultirati knjigom sličnog naziva – „Gospodar medija“!

Možda to, recimo, bude baš Irena Stević, novinarka Insajdera čiji je osvrt na stradanje mučenog Marka Đurića, za razliku od hrišćanskih paralela LJilje Smajlović, u javnosti prošao prilično nezapaženo. Evo nečeg što će preživeti svaki spin:

„Samo nekoliko minuta kasnije, u salu upada grupa Srba. Najpre kroz zube, a potom sve glasnije, do ivice vikanja, čuje se: ‘Novinari, napolje svi! Novinari, napolje! Odmah!’ Pojedine kolege su zbunjene.

‘Hajde, bre, svi napolje’, naređuju nam prvo oštro, a potom i uz psovke, kao da smo pešadija, a oni komanduju.

Nije jednostavno odlučiti u tom trenutku šta učiniti – nejasno je da li me sklanjaju sa mesta događaja ili su zaista zabrinuti za bezbednost novinara.

‘Žene napred!’

Ispred sale kreće histerično dirigovanje.

‘Evo ih! Novinari napred! Snimajte! Dajte novinarke! Žene napred!’

Tek tada shvatam da napred guraju novinare, a pre svega novinarke, kao živi štit između više desetina okupljenih Srba i do zuba naoružanih pripadnika jedinica ROSU, koji su sa svih strana opkoljavali Dom“.

Nema bolje ilustracije kurčevitosti Srba sa Srpske liste i iz Haradinajeve vlade od pravljenja živog štita koji čine novinari, prvenstveno oni ženskog pola.

To već nije odraz spina – karaktera!

P. S. Ovaj tekst pisan je na dan kad je pre 24 godine ubijena novinarka Dada Vujasinović. Vlast je insistirala da se Dada ubila tako što je pucala u sebe – dva puta. Ubica do danas nije pronađen.