Tešenja na Bulevaru

 Poređenje je nategnuto ali svakom sinapsom mozga prozujala mi je baš citirana ratna invektiva čitajući, tu skoro, kako će, već narednog meseca, na Bulevaru poseći svih 400 starih stabala a umesto njih posaditi 500 novih: „Ništa se neće izgubiti na kvalitetu, naprotiv, dobiće se“, tešiteljski je poručio Radovan Draškić, direktor „Gradskog zelenila“!

Iako je Beograd imao i ima raznih bulevara, jedino je bulevar na Zvezdari – Bulevar.

Uvek osoben i svoj, prelep leti i zimi, fascinantan s proleća i jeseni a najlepši, onako pust, pri oskudnoj svetlosti ranog jutra, ovaj bulevar je bio Bulevar i kad je nosio privezak „oslobođenja“ ili „revolucije“, pa i danas sa prilepljenim „prezimenom“ – kralja Aleksandra.

Bulevar, (pod nazivom Carigradski drum, ova trasa je imala značaj koridora koji je spajao Singidunum sa Carigradom) na počecima FNRJ, sad već bez značajnijeg strateškog interesa, ličio je na sve osim na najdužu i najstariju aktivnu ulicu u Srbiji. Sa obe strane ulice, popločane kamenom kockom, od Depoa, preko Đerma, ka Cvetkovoj pijaci i dalje, nizali su se, priljubljene jedne uz druge, neplanski ozidane zgrade i kućerci, šupe i doksati, a u dvorištima, iza, poljski nužnici i staje sa već tad zabranjenom krupnijom stokom. Kuće je od ulice delio dubok šanac preko kog se prelazilo drvenim mostićima i dugačak drvored visokih jablanova. Do pekara, zanatlijskih radnji i knjižara, vodile se utabane zemljane stazice nad kojima su vijorile zastave od veša. Kafa se pila na ulici, komšijski, u kafanama i bifeima šikalo se na crtu, a u bakalnicama kupovalo na kredu. Život Bulevara upotpunjavali su oni koji su živeli na njemu, nadničari, radnici, studenti, poneki službenik, uglavnom svet koji je imao to prokletstvo da stupa na nepoznato tlo, s mukom napredujući životnom stazom koja je počela daleko odatle. To je činilo dušu Bulevara.

Ubijanje duše i ruženje Bulevara počelo je ukidanjem prve „buvlje pijace“, pored mehane „Smederevo“, kod Cvetkove pijace. Grad, koji je dobio „dragstor“ i u centru izmišljao „podzemne pešake“, stideo se mesta okupljanja ljudi koji su na buvljak dolazili ne bi li pronašli prošlost koje su se nekad davno odrekli. Gadio se periferije gde su prodavani raspali rezbareni trokrilni ormani, iznošene cipele, stari gramofoni, fenjeri i tučani šporeti. Zbrisano je mitsko mesto i načete granice Bulevara.

Zapravo, prirodne granice Bulevara nikad nisu bile poznate. Pouzdano se jedino zna da je tamo gde je završavao Bulevar, počinjao kraj sveta. Tek u nastavku je bilo Smederevo. Uprkos tome, Bulevar je bio toliko popularan da su ga do svojih atara razvlačili i Smederevci i Novobeograđani a kafane, rasute svuda po mapi Bulevara, svojatali su baš svi.

Od „Sibirije“, na Smederevskom putu, nazvane zbog toga što je bila „bestraga, ko Sibir“, pa do „Tri lista duvana“, kafane na Bulevaru su oduvek bile na glasu kao hramovi posebnog soja ljudi, onih slobodnih strelaca koji su bili previše tašti da bi sami uživali u svojim političkim diskursima. Šankovi u „Smederevu“, recimo, „Domovini“ ili „Lipovom ladu“, oduvek su, posebno u doba socijalizma bili pravi oltari, ozbiljan politički prostor, gde se moglo reći sve. U „Lionu“, uz Halida Bešlića, koji je jednim tonom svoje nezamislive pesme umeo od duše da rastavi čoveka, čak i visoki političari i oficiri su bili nazočni utakmicama u političkom prepucavanju. U „Orašcu“ su u odbranu stava često potezani „stakleni argumenti“. „Grgeč“ je bio poznat po škembićima u saftu ali i koktel-politici. U „Zlatnom opanku“, kad je pre 10 godina zabranjivan „Danas“, noć je probdeo ceo misleći Beograd…

Mada nedostaju elementi kojima bi potkrepili tu tezu, za ljude sa Bulevara, on je oduvek bio središte grada. Živeći, preko dana, u intimnom dodiru sa čitavim gradom, naveče su se, ipak, „povlačili“ u svoje kafane. Onda su nestale i te oaze: onog trenutka kad je ekonomija svađe svrgnula politiku, kafane su šutnuli kafići a retoriku i stratege koji su sve videli unapred, zamenili su blejači u kafeima i bljutavo reprizno prepričavanje medijskog političkog života.

Sa kafanama su u zaborav otišla i nadgovaranja i oralni delikti u baštama živopisne tišine koju su kvarile jedino ruže vetrova & alkohola u krošnjama drveća. Sad će nestati i ti platani, neki stari i 90 godina. Teše nas da će to biti „dobitak za građane“. Kao kad vas drago biće jogunasto gleda oči i laže. A sebe teši „činjenicom“ da bi vas istina više povredila.

Bulevar sam zavoleo pre nego sam se doselio tamo. Tamo sam stanovao i kad sam bio daleko od Bulevara. I kad nisam bio tamo, komadiće pogleda i slika iz ulica u kojima sam živeo, poput puzli sam slagao u panoramu Bulevara.

Mogu li tešenje i laž nauditi „panoramama“ života?!

(Ovaj tekst je pisan 947. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)