Izjava Jadranke Joksimović, da bi „medijska strategija trebalo da odgovori na prvo i najvažnije pitanje – definiciju istraživačkog novinarstva“, može biti u ravni sage Igora Bečića, potpredsednika Skupštine Srbije koji je italijanskog predsednika Matarelu predstavio kao „mortadelu“!
Dobro, Jadrinkina priča ima više slova. I gluplja je! Ali su obe plod neznanja!
Kad u nastavku skupštinske tirade, međutim, ministarka Joksimović doslovce kaže – „Situacija medija u Srbiji ne da nije najgora, već je bolja od mnogih u regionu i a možda smo čak bolji i od nekih članica EU“ – onda se ta izjava ne meri ni količinom slova, ni veličinom gluposti, ni težinom neznanja: ona je opasna, na više nivoa!
Temeljna opasnost, ipak, leži u činjenici da je Jadranka Joksimović ministarka za evropske integracije: naša kopča sa Briselom, i nadasve VLAST gleda u oči 250 poslanika i truje stotine hiljada onih kojima su prenosi skupštinskog cirkusa duhovna hrana.
Reporteri bez granica su objavili Indeks slobode medija u svetu 2017, u kojem je Srbija na listi na 66. mestu od ukupno 180 zemalja rangiranih po stepenu slobode medija. U izveštaju Freedom House među državama koje su zabeležile najveći pad na listi slobode medija u svetu našla se Srbija. Irex u ovogodišnjem izveštaju ocenjuje da na skali od nula do četiri indeks održivosti medija u Srbiji iznosi 1,78, čime se naša zemlja svrstava u grupu režima kao što su Azerbejdžan, Tadžikistan, Kazahstan ili Belorusija. Predsednik Evropske federacije novinara (EFJ) Mogens Bliher Bjeregard ocenio je da je Srbija najgori primer kršenja medijskih sloboda na Balkanu.
I to nije sve: ministarka Joksimović u svojoj lekciji onima koji su zabrinuti za novinare u Srbiji ide toliko daleko da maše verbalnim transparentom na kom piše „Evropski parlament prvi put ove godine nije za Srbiju naveo da postoji manjak slobode medija“. I to suprotstavlja činjenici da su u prvoj godini vladavine SNS-a zabeležena 23 napada, pretnje ili pritiska na novinare, u drugoj 36, trećoj 58, četvrtoj 69 a u danu pisanja ovog teksta, dva meseca pre kraja godine, registrovano je 68 ataka na ljude iz medija.
Odakle potreba ministarke Joksimović da više pretvori u manje ili da manje smatra za više i ima li to nekakve veze sa našom praksom da se kameleonstvu, makar i političkom, prizna legitimnost dijalektičkog para za moralom?!
Kad je počinjala svoj javni život, na stranicama radikalske „Velike Srbije“, dok je kao i svi Šešeljevi otpaci u EU videla pošast, njeni tekstovi se uglavnom nisu razlikovali od većine pisanih uradaka u tom štampanom zlu: svaka je rečenica počinjala velikim slovom, gotovo sve tačke bile su na svom mestu; dobro, zareza je uglavnom bilo viška i uglavnom, kao ni misli, nisu bili na svom mestu.
Čim se ispisala iz „Velike Srbije“, i printane i imaginarne, Jadranka je pokazala kako veština „mišljenja i vršenja“ i nije neki komplikovani dar: iz prljavog radikalskog suterena brzinom komete se uzdigla do sterilisanog naprednjačkog salona za goste i funkcionere, gde se umesto Šešelja citirao Veber, umesto prasetine služio suši, umesto „Ubićemo, zaklaćemo, ko sa nama neće“ slušala „Oda radosti“ i slične muzičke nepodopštine bez harmonike a umesto toponima tipa Karlovac, Karlobag, Ogulin i Virovitica ciljao – Brisel.
Sećam se jedne polemike na stranicama „Danasa“: odgovarajući na moje gađenje prekonoćnim presvlačenjem Tome Nikolića iz radikalskog jeleka u nekakvo jeftino listersko odelo nekog evropskog brenda i njegovom mucavom proevropskom retorikom, Joksimovićeva me je optužila, ni manje ni više, nego da opčinjen uspehom „čoveka koga cela Srbija prepoznaje kao svog i bliskog“ i „jedino doslednog i poštenog političara“ (o Nikoliću je, zapamtite, reč) Lekić planira da „celu Srbiju natakne na svoj mač i proburazi novu vrednost koja se stvara“!
U tom istom osvrtu na moj lik & delo, uz poruku kako „Lekić ne vidi sopstveni odraz u ogledalu, koji se banalnim zlom smeši zdravoj nikolićevskoj Srbiji“, buduća ministarka je zaključila: „Mislećem čoveku dovoljna je i informacija da bi zaključivao sam. I to je vanredno i samo čoveku inherentno pravo – da sam misli i sam zaključuje“!
Mene, recimo, informacija da bi danas ulazak u EU na potencijalnom referendumu podržalo 49 odsto građana, za razliku od 2014, kad je resor evrointegracija pripao Joksimovićevoj i kad je postotak bio na koti 54 % govori ono što govori svima.
Ja ne optužujem za to ministarku.
Ova dečija radost pljuvanja po medijima navodi me na razmišljanje da ministarka krivce za to može naći u buci koju diže ono malo slobodnih medija koji „ne vide sopstveni odraz u ogledalu, koji se banalnim zlom smeši zdravoj vučićevskoj Srbiji!“
Naravno da nije logično, ali šta je tu neočekivano!
Što, opet, može da potakne romantični zanos njenog političkog stada i probudi radikalske ambicije u skladu sa onom:
„Ubićemo, zaklećemo, ko u EU neće.“
Šalim se!
P. S. Ovaj tekst pisan je dan pre nego će predsednik Aleksandar Vučić na TV Pinku ukrstiti koplja sa Li Hojtom i pet dana nakon što je ovaj visoki zvaničnik SAD napustio Srbiju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
