Urbana legenda

I hrvatskim ustašama.

Izvinjavam se „malom od oružja koji oružje takao nije“, tri puta: zato što u istoj rečenici pominjem vojsku i njega; zato što naglašavam da je Vučić sinonim borbe za srpstvo jer to mu je, pobogu, drugo ime, i zato što koristim pleonazam „hrvatske ustaše“ – u zdravoj, nacionalno osvešćenoj srpskoj glavi svaki je Hrvat ustaša.

Ovog puta poslednja odbrana (nedajbože – i poslednji dani) Aleksandra Vučića bazirana je na ničim izazvanom zaključku reptilskog mozga vlasnika „malog od oružja koji oružje takao nije“ kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić glavna tema izbora u Hrvatskoj jer hrvatski političari, u svojoj mržnji, „nepogrešivo osećaju ko su Srbi koji mogu da ojačaju Srbiju“.

U „izjavi za javnost“ nesrećni „mali od oružja koji oružje takao nije“ ceni da bivši premijer i kandidat za predsednika Zoran Milanović, premijer Andrej Plenković i aktuelna predsednica i kandidatkinja za drugi mandat Kolinda Grabar Kitarović „toliko mrze Vučića, da sve razlike ostave po strani i zajedno ga napadnu samo kada misle da mogu da povrede njega ili Srbiju“.

I ne samo to: taj lider nekog retardiranog pokreta, koji rabi tekovine zločinačke političke organizacije zvane JUL, one što ju je osmislila, predvodila i proslavila Mirjana Marković, dodao je da oni pate za, kako je rekao, „dobrim starim vremenima kada je Srbiju vodio (Boris) Tadić“:

„Tada je Srbija ćutala o povratku ustaštva, dopuštala je da se gaze imovinska prava proteranih Srba, prihvatala krivicu za građanski rat u Hrvatskoj. Hrvatski političari nepogrešivo osećaju ko su Srbi koji mogu da ojačaju Srbiju, zato ih besomučno i histerično napadaju, baš kao što s radošću prepoznaju Srbe koji Srbiju umanjuju i ruše“.

Kad god „mali od oružja koji oružje takao nije“ pomene velikog AV, posebno u kontekstu „proteranih Srba“, „građanskog rata u Hrvatskoj“ i „Srba koji jačaju Srbiju“, jedan mali švrćan iz onog retardiranog pokreta odluči da ode u vojsku i obuči se odbrani srpstva ali, avaj, zgodi se da naleti neko pametan, pa mu ispriča jednu urbanu legendu koja zbog toga što je zabeležena TV kamerama možda i nije legenda.

Elem, u toj legendi prilikom jedne letnje posete valjevskoj kasarni „Vojvoda Živojin Mišić“, neki smotani lik generaciji vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka priča kako je jedno od najvećih razočaranja kao mlad čovek doživeo u njihovim godinama kad se suočio sa činjenicom da ga je komisija, zbog zdravstvenih razloga, proglasila nesposobnim za služenje vojnog roka.

„Za mladog čoveka je teško kad shvati da nešto ne može, a u godinama je kad misli da može sve. Imao sam dioptriju više od sedam, na jednom oku dva cilindra, a na drugom jedan“, rekao je taj lik i dodao da mu je vid danas znatno slabiji.

Jebalo se klincima u uniformi na letnjih skoro 40 Celzijusa i za tog lika i njegova dva cilindra u jednom oku, ali se lik nije dao omesti u jadikovkama nad samim sobom:

„Stalo mi je šta vi mislite o meni, o Vojsci i državi jer ja nisam služio Vojsku i beskrajno vam zavidim na tome što vi služite. Ništa u životu nisam više želeo nego da služim državi kao vi, u uniformi, sa oružjem, i žao mi je što nisam, ali to ne znači da svoju državu ne volim“, patriotski se šljepio u grudi.

E sad, ima ljudi koji tvrde da se isti lik iz ove urbane legende na jednom drugom mestu prsio kako onomad nije bio na braniku otadžbine jer se u trenu kad se setio srpstva ispostavilo da je njegov „rod vojske“, u koji primaju samo one koji imaju „dioptriju više od sedam, na jednom oku dva cilindra, a na drugom jedan“, naprasno – popunio.

I još kažu da je taj isti lik, u vreme „građanskog rata u Hrvatskoj“, kad su glave padale i na jednoj i na drugoj strani, a onda proterivali Srbe, umesto da se digne u rat protiv ustaša, laštio dugu kosu, furao izbledele farmerice, šetao glomaznu kožnu jaknu i ofucane čizme i, ispijajući mirnodopska piva po novosadskim kafićima, braći sa zapadne strane Velike Srbije slao municiju i ratnohuškačke fraze kao inspiraciju.

I kažu još da kajanje i mirnodopske izlive srpstva voli da šapuće osobno Veselinu Šljivančaninu i Vladimiru Lazareviću, srpskim oficirima osuđenim u Hagu za herojsku odbranu srpstva u Vukovaru i na Kosovu.

I kažu još da je popularnost tog lika u Srbiji level herpesa na mladinoj gornjoj usni dva sata pre matičara, te da visoku poziciju u naprednjačkoj eliti mora da kompenzuje šireći mržnju po regionu.

I još kažu da se mnogi od onih koje je devedesetih taj lik kuražio i inspirisao za rat danas baškare dva metra ispod zemlje, a on trune u nekakvoj jebenoj viletini koju mu je tetka kupila na Dedinju.

I kažu još da su tog lika u Srbiji postavili za ministra odbrane.

Ja sumnjam, ali ne zato što ne verujem u urbane legende: sumnjam da bi u ozbiljnoj državi bilo ko, zdravog razuma, učinio takvu budalaštinu.

P. S. Ovaj tekst pisan je u nedelji kad je Aleksandar Đorđević učvrstio svoje mesto u legendi kao košarkaš, selektor i čovek, a Nikola Kalinić definitivno ušao u legendu, ne kao košarkaš ili čovek već kao – „dečko sa Skajpa“!