„Zar je trebalo polivati ih toplom vodom?“, odgovorio je Aleksandar Vulin na RTS-u kad su ga pitali da komentariše premlaćivanja demonstranata i upotrebu vodenog topa, davnog februara 1997.
No, ako bismo tražili rečenicu koja će obeležiti Vulinovu grozomornu političku karijeru, tih sedam neempatičnih reči neće biti ni u top listi prvih deset jezičkih sklopova koji će od Aleksandra Vulina učiniti jednu od najomraženijih političkih figura ne samo Srbije već, sasvim sigurno, i regiona.
„Političke nagodbe su kao polne bolesti, dobiju se kada se ne misli na sutra, u trenucima slasti u kojima nema kajanja, a prenose se dodirom bez zaštite“, moj su favorit među brojnim misaonim sekvencama koje je ispaljivao ovaj srbijanski Rambo, uparađen u crnu uniformu ili specijalno za njegovu smešnu figuru modeliran SMB kombinezon.
Aleksandar Vulin je prvi put „polno oboleo“ još kao dugokosi pubertetlija kad je, pre tačno tri decenije, zasenjen privlačnošću epoleta generala Stevana Mirkovića, postao jedan od osnivača i promotera Saveza komunista – Pokret za Jugoslaviju (SK-PJ). Ortački su konzumirali levičarski med i mleko brinući o imovini SK-PJ, na čijem je spisku bilo upisano 25 automobila, 253 stana i 12 spratova u zgradi CK SKJ (prihod od izdavanja iznosio je oko 2,5 miliona maraka godišnje) pune tri godine, a čim je kapital rastočen, a deo završio na ino-računu izvesne tetke, mlađani generalni sekretar SK-PJ upoznao je zavodljivu mekotu prostodušnih grudi Mirjane Marković, na koje je pao osnivanjem Jugoslovenske udružene levice (JUL), obavljajući poslove i radne zadatke portparola i zamenika predsednice tog političkog poslovnog udruženja, menjajući tu i tamo Ivicu Dačića u zalivanju cveća u Tolstojevoj 13.
„Svaki neprijatelj Slobodana Miloševića bio je i istinski neprijatelj Srbije“, umeo je da kaže Vulin.
Odmah posle NATO bombardovanja pokazalo se da postoje i trenuci slasti u kojima ima kajanja: Vulin se ogradio od familije Milošević/Marković, iščlanio iz JUL-a i posle petooktobarskih promena formirao Partiju demokratske levice (PDL) da bi se, dokazujući ličnu doktrinu po kojoj se „polne bolesti prenose dodirom bez zaštite“, zajedno sa Demokratskom socijalističkom partijom čuvenog Milorada Vučelića, neskladno sa svojim sudom o Ivici Dačiću („Postoji u srpskom jeziku izraz za žene, koji se može primeniti i na muškarce, koji mogu sve sa svima“) 2002. utopio u kolektivno članstvo u Socijalističkoj partiji Srbije (SPS).
„Ko je, gde, kada, kako na kom referendumu odlučio da je cilj svih ciljeva članstvo u EU?“, pitao je pre nego što se iščlanio iz Ivice Dačića i upisao kod Aleksandra Vučića da zajedno krenu u krčenje evropskih integrativnih puteva.
Na tom putu postao je doajen srpske udvoričke proze („Predugo je Srbija čekala svog Vučića i sada ga je dočekala“; „Otpori koje savlađuje Aleksandar Vučić veći su od Srbije i ogromni su“; „Jedini ljudi u ovoj zemlji za koje zakon nije nikakva zaštita jeste porodica Aleksandra Vučića“…), vodio je brigu o mutnim tenderima na severu Kosova, a uspeo je da svečano pusti u pogon i lift u jednom domu za stare.
Vulin bi u istoriji Srbije ostao upamćen tek kao maneken kontraindikacija saniranja političkih polnih bolesti, da nije zaređao sa gandijevskim izlivima nepodnošljivosti prema geografskom okruženju Srbije.
Tako je prošle nedelje na nesrećnoj Happy TV, u eri korone, poručio da je „Vojska Srbije spremna da sačuva Srbiju i Srbe gde god se nalazili“. Što ne bi bilo čudno da u martu, po uvođenju vanrednog stanja, nije poručio da je „Vojska Srbije spremna da sačuva Srbiju i Srbe gde god da žive“.
Ili da još u februaru u crnogorskim Rovcima nije obećao da će“Srbija čuvati i braniti Srbe gde god da oni žive i šta god da im se dešava“. Ili da u decembru 2019. nije izvoleo reći da Srbija, koju vodi Vučić, štiti Srbe gde god da žive i dodao: „Tu gde žive Srbi, zna se da je Srbija, i to je ta strategija.“
Da to govori onaj Vulin koji je devedesetih ispijajući pivo po NS kafićima huškanjem kuražio mobilisane mladiće koji su gubili glave – ni po jada! Ovo ipak govori ministar odbrane ove države.
Naravno, znam ja da je on samo megafon oficijelnog zla, ali i onaj majmun je bio tek statista u „Podzemlju“ Emira Kusturice.
Nismo, valjda, zaboravili šta se desilo kad je „uš’o u tenak“?!
Majmun!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
