Veljacid sa ljudskim likom

U nadležnosti tužilaštva nije, nažalost, ključno pitanje: po kojim je to kriterijumima ovaj opskurni lik sa periferije Čačka, čovek bez ikakvih sposobnosti, kvalifikacija, dostojanstva, obraza i morala, raspojasani svat večito sa krajnicima u šljivovici, kravatom u porciji svadbarskog kupusa i rukama u jagnjećem pečenju – zaslužio gostovanje na javnom servisu. Gde se, u pauzi za reklame, ako je verovati Jeleni Trivan, raspitivao o libidu takođe gostujućeg Vlajka Senića i gde je, sudeći po saopštenju čelnih ljudi televizije, Trivanovoj obećao kako će joj, citiram sramežljivu prezenterku iz Dnevnika RTS-a – „J’ti mater“. I spočitnuo joj „vrele usne: kao da je ljubila peglu“!

To je bilo iza kulisa. Ono što je otišlo u etar bio je tek novi prilog za prljavu biografiju ovog lidera primitivizma, autentičnog predstavnika narodnjačkog orjunaštva i manekena divlje, mangulica politike. Bilo je samo pitanje trenutka kad će Velimir Ilić ustati iz mrske mu fotelje, gospodski otkopčati šlic i zapišati goste u studiju. Olja, najbolji izdanak novinarske škole Raje Rodića, već je navlačila pripremljenu kabanicu i posegla rukom za kišobranom kad je odjavna špica sprečila skandal: zanosni let miliona kapljica u direktnom TV prenosu, uz veselu ciku raskošno talentovane Olivere: „Šaraj, Veljo!“

Nadam se da će tužilaštvo tokom istrage dati i odgovor na zanimljivo pitanje: ako je Velimiru Iliću dozvoljeno da na javnom servisu javno izvrši veliku, koje su ga to sile moći (i zašto) sprečile da odradi i malu nuždu? Jer, godinama već Velja mlazeve urinarnog olakšanja, u vidu najprostijih psovki, etiketiranja i pretnji konstantno izliva po novinarima koji, poput muva oko … džema, uporno obleću oko njega. Bez obzira na to što je, ispostaviće se, dotičnu radnju obavljao uglavnom uz vetar, političke ali i pravosudne strukture, sve sa tužilaštvom, gotovo sa simpatijama su gledale na Veljino bahatisanje. Neko drugi u njegovoj koži bio bi manijak ili siledžija, ama, kakvi: Velja je u svim tim obračunima sa novinarima bio tek „osoba propulzivnog duha“ ili, u najgorem slučaju – „čovek sklon neodmerenim rečima“.

I kad je novinar Vladimir Ješić volšebno izbegao bliski susret rođene glave s Veljinom cipelom; i kad je Velja optužio novinara „Novosti“ da mu je silovao ovce u Kačulicama; i kad je poslenike TV Čačka optužio za narkomaniju; i kad je novinarima B 92 nudio zbrinjavanje u sanatorijumu na Kopaoniku („Vi ste bolesni, vi ste za psihijatrijsku kliniku, vi treba da se lečite kolektivno“)…

Sad će mu doći glave javno pozivanje na iskustvo odgajivača rasnih pasa primenjeno na slučaju oštrenja zuba lokalnih avlijanera na telu Jelene Trivan: „Koga kučići namirišu, ne piše mu se dobro“, upozorio je Ilić.

Tužilaštvo nije upozoreno na to da je ovaj isti baštinik orijentalnog prostakluka, kao čovek od poverenja, u posedu zanimljivog pisma sa potpisom – Legije. Ni da je Velju, pre Markićevića, obezbeđivao Sredoje Šljukić, ili je bilo obrnuto. Ni da je ovaj bivši državni činovnik bez zazora izjavljivao: „Šta je za mene kao ministra da ukradem pet kilometara autoputa.“ Ni da je ova nesuđena žrtva atentata golim rukama javno pitala: „Zar je greh ovakvog huligana lišiti života?!“

To je ona ista dobra šumadijska duša koja se jadala kako je Zoran Đinđić „najveće zlo za Srbiju“. To je ona ista Koštuničina (pre Draškovićeva, sad Nikolićeva) kućna pomoćnica koja se psovkama argumentovano suprotstavljala Nebojši Čoviću, Draganu Đilasu, Borisu Tadiću… To je onaj isti redov na braniku domovine s neprevaziđenim talentom za detektovanje narodnih neprijatelja: Miroljub Labus je bio „jevrejski prevarant“; Radmila Hrustanović „turska snaja“, a Rasim Ljajić, mučenik koji se usudio da „opogani“ Sretenje.

Postoji još more primera koji svedoče o bezočnoj ambiciji Velimira Ilića da opravda besmislenost svoje političke egzistencije. OK, neka padne makar na ovoj poslednjoj budalaštini. Veljacidu, sa ljudskim likom, tom autentičnom šumadijskom izvoznom proizvodu, ipak će se stati ukraj. Pod uslovom da tužilaštvo i sud odreaguju istom brzinom kao u slučaju onog „mučkog napada s leđa udarcem u nos“!

Onaj nesrećnik je, zbog jednog udarca, u roku od dva meseca fasovao dve godine robije. Ja bih mu „propisao“ deset godina. Onakvu priliku je našao da upropasti!

(Ovaj tekst je pisan 1031. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića. Press javlja da se Nikolić iselio. Kako Pressu verujem koliko i Tomi, molim za strpljenje do sledećeg petka.)