Onomad kad se igrao stvaranja sveta, Bog gladi bradu i diktira anđelima:
„Stvorićemo Nemce, oni će uglavnom biti pedantni i plavi. Onda ćemo stvoriti Francuze, oni će uglavnom biti muzikalni i praviće, recimo, dobra vina. Stvorićemo Japance, oni će uglavnom biti vredni i radni. Zatim i Brazilce, oni će uglavnom biti veseli i dobri fudbaleri…“
I ređa tako, dobri Bogo, ređa, stigne i do nas:
„A onda… stvorićemo Srbe, oni će uglavnom biti pametni, dobri u duši i – napredni.“
Anđeli zastanu sa beleškama, zbunjeni, pogleduju se između sebe, šagolje… na kraju se jedan odvaži, pa će Bogu:
„O Svevišnji, na bih da Vam se mešam u rabote kojih nisam dostojan, ali svim ste narodima dali po dve vrline, a samo Srbima tri „?!
“ Božja se ne poriče“, neće seda glava da prizna grešku. „Tri vrline su oni zaslužili. No, da pravedno bude, učinićemo sledeće: ostavićemo im vrline sve tri, ali neće moći sve tri da imaju već svako od njih dve, po volji“.
I bi tako …!
Ako je Srbin dobar u duši i napredan, onda uglavnom nije pametan.
Ako je pametan i napredan, onda uglavnom nije dobar u duši.
A ako je pametan i dobar u duši, onda sigurno nije – naprednjak.
Ok, izmislio sam!
Politički vicevi i nastaju kad neke osobe i njihovo delovanje povežeš s nekim njima svojstvenim karakternim osobinama, smestiš u određene situacije i međ određene ljude i daš mašti na volju: onda dobri politički vicevi postaju javno dobro.
Verner Fink, nemački glumac i komičar, koji se satirom bavio još u vreme druga Hitlera, postavio je davno pitanje koje mori celu planetu:
„Čega sve mora da se čuva političar?“
I odmah dao svoj sud:
„Slobodnih izbora, otvorenih rasprava, fanatika. I viceva. U totalitarnoj državi izbore može da namesti, rasprave da priguši, fanatike da ukloni. Samo je protiv viceva bespomoćan. Može, doduše, da ščepa za vrat one koji ih pričaju. Ali sami vicevi se izmigolje svakoj poteri.“
Istorija političkog humora na ovim prostorima poprilično je bogata: Dimitrije Avramović (1815-1855) počeo je objavljivati prve karikature gotovo istovremeno kad je i Domije (1808-1879), „otac svetske karikature“, počeo s „publikovanjem“ svojih smešnih crteža.
I knez Miloš je gajio sklonost ka karikaturi i čak je od pojedinih ondašnjih slikara zahtevao da karikiraju žive ličnosti „za uveselenije“. Prvi humoristički list pojavio se 1850. pod naslovom „Šaljivac“.
Onda su došli Zmaj, Domanović, Nušić. Utom će „Jež“.
Onda Corax, Dušan Petričić, Marko Somborac, Ivan Ivanović & njegova ekipa, Zoran Kesić & njuzovci, PLJIŽ – no to je nešto drugo.
Politički vicevi su posebna priča. Oni su druga lektira. Opasni. I po one koji su ih smišljali, pričali i širili, ali još više po one koji su bili akteri viceva.
U Titovo doba jedan od glavnih oblika verbalne kulture u kojem je učestvovala intelektualna elita bio je upravo – vic.
Umro je i drug Tito, valjalo ga je sahraniti, i tu je očas pala prepirka:
„Vi ga sahranite,“ govorili su Srbi Hrvatima. „Ionako je Hrvat.“
„Ne, vi ga sahranite“, vraćali su loptu Hrvati. „Jugoslavija je ionako bila samo sredstvo za stvaranje velike Srbije.“
Onda se javi Mirko Goldberg, jevrejski pogrebnik, i ponudi da on sahrani Tita.
„To nikako,“ uglas će Srbi i Hrvati. „Vi ste i i Isusa sahranili, pa je posle tri dana oživeo.
Viceva je bilo i posle Tita.
Nekog američkog jutra Bil Klinton džogira negde u Kaliforniji. Kad, ne lezi vraže, eto ti Miloševića.
„O, kako je svet mali!“, iznenađeno će Klinton.
„Malo morgen, nije svet mali nego je Srbija Velika“, odgovorio je, navodno, Sloba i odžogirao dalje.
Bilo je tih devedesetih i viceva sa zadahom smrti.
Ide, tako, Tomislav Merčep kroz slavonsku šumu i naleti na vojvodu koji nožem nešto recka i jede.
„Daj zalogaj“, molbeno će Merčep.
„Ne dam. I ti si klao, što nisi sušio?“, odgovara vojvoda.
A znate da su Srbi u Rambujeu imali šansu da dogovore mir?! E, ali je uletela Medlin Olbrajt i uskliknula:
„Vodimo ljubav ili rat?“
Znam i jedan „dosovski“:
Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić krenuli sredinom 2000. u kampanju, od vrata do vrata, u nekakvoj šumadijskoj vukojebini. Jedan s jedne, drugi s druge strane sela. Strefe se u centru. Đinđić grize neku jabuku, dali mu, Koštunica nosi pod miškama dva praseta:
„Jesi ti normalan, čoveče, šta će ljudi da pomisle o nama…“!
„Ma nisam mogao da se odbranim, uvalili mi ljudi – jedno za Šormaza, drugo za Andreju Mladenovića“, brani se Voja.
„Aaaaaa, onda okej, super razmena, šteta što nisam poveo Vesića“, pomirljivo će Zoran.
A sad da vas pitam: je li čuo neko od vas neki vic/fazon/dosetku o Aleksandru Vučiću?!
Ono – šalu, da te izuje iz cipela?!
Da kad prestaneš da se smeješ, obrišeš suze, uzmeš telefon i širiš fazon dalje?!
Ni ja!
„Uz vic ide sloboda, individualnost, tolerancija i velikodušnost, onaj elemenat urbanosti koji predstavlja razliku između civilizovanog čoveka i varvarina“, pisao je legendarni Milo Dor.
Svih ovih dana mislim o tome: gde su vicevi o Vučiću i kamarili koja ga okružuje.
Odgovor je prost: sami su vic!
Loš. Kojem se ne smeješ! Ne izuva te i ne prepričavaš ga.
Trpite, jebi ga!
P.S. Ovaj tekst pisan je na dan kad je Goran Vesić izveo vodeni performans u ulici Kraljice Marije u Beogradu!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
