Prvobitno namenjena posetiocima dečjeg pozorišta „Boško Buha“, gde je odlukom Programskog saveta odbijena („u tekstu sve tamno, crno, potpuni mrak, jedan zatvoreni krug mržnje…“), „Golubnjača“, pozorišna predstava s rediteljskim potpisom Dejana Mijača, rađena po pripoveci Jovana Radulovića, premijerno je izvedena 10. oktobra 1982.
Skinuta je s repertoara dva meseca kasnije, posle reagovanja Gradskog komiteta SK Novog Sada, koji je ocenio da drama „dovodi u sumnju tekovine NOB-a, socijalističke revolucije i dalje socijalističke samoupravne izgradnje našeg društva“.
„Golubnjača“ je mučna i opora priča o detinjstvu i odrastanju nekih šezdesetih godina prošlog veka, životu koji se odvija na surovom kršu u Dalmatinskoj Zagori, tamo gde Drugi svetski rat još uvek traje u glavama ljudi do kojih bratstvo i jedinstvo još nije stiglo, u začaranom krugu davno zasađene mržnje koju gaje meštani srpskog sela u kojem su tokom rata noževima ordinirale ustaše, selu koje se i u miru graniči sa čisto hrvatskim selom. Između ta dva sela nalazi se jama Golubnjača, prećutkivano stratište ustaških žrtava.
U fokusu priče je život siromašnog dečaka, bez majke, u nemilosti oca gorštaka koji ga nemilosrdno mlati, dečaka koji je od malih nogu unakažen zlom, on ne zna kako da se reši tog užasnog tereta i na kraju se ubija.
„Golubnjača“ je zapravo priča o neprevladanoj prošlosti, nacionalnim suprotnostima, zlopamćenju i mržnji.
„Ako je to tako, šta je onda Partija radila 40 godina?“, pitao je Mijača jedan visoki partijski funkcioner.
Aparatčici Saveza komunista u njoj su videli „partijsko zastranjivanje“ i „ideološku diverziju“.
Proterana iz Novog Sada, „Golubnjača“ je vaskrsla na „daskama“ Studentskog kulturnog centra: zahvaljujući buci koja se digla, ljudi su danima stajali u redu ne bi li kupili karte i lično oslušnuli eho: u jednom danu igrane su i po dve predstave.
Slična gromovita oluja sručila se ovih dana na autore i sagovornike dokumentarnog filma „Vladalac“. Dirigovana histerija, koju je inicirao novi vožd Srbije tezom da će izbori, posle „Vladaoca“, biti neizvesni, pa se čak može desiti i da SNS izgubi vlast, poput poplave je na obale Srbije nanela zaostavštinu u vidu optužbi, vreda, kletvi i pretnji. Snimljen je čak i kontrafilm „Progon“, jalova ekranizacija Vučićevog programskog teksta „Elita i plebs“! Ceo tekući javni politički diskurs pune dve nedelje vrteo se oko „Vladaoca“ i učitavanja mu sadržaja koje nije imao. Mene je najviše fascinirala lenjost mozga „kritičara“, koji su bespogovorno sledili vođinu računicu prema kojoj dva puta po sat i po filma daju „četiri sata nepatvorene mržnje“!
Bez pretenzija da povlačim „umetničke“ paralele između ta dva uratka, gledanost „Vladaoca“ je, kao u slučaju „Golubnjače“, eksplodirala tek posle krika Vučićevog partijskog establišmenta i njegovih medijskih prikolica da je ovaj dokumentarni film mučna, zlonamerna, mrziteljska saga.
A „Vladalac“ je, to sam više puta ponovio ovih dana, dokumentarni zapis o Aleksandru Vučiću, ali još više tužna priča o pustoši koju prouzrokuje autokrata okružen oholim pojedincima u vrhu vlasti i društvenom sunovratu ljudi u čije ime oni vladaju.
„Ako je tako, šta je onda Vučić radio osam godina“, pitaće neko od partijskih SNS aktivista ili podguznih Vučićevih „elitista“ iz filma „Progon“!
„Napravio je ‘Vladaoca'“, glasi moj odgovor.
Pre ravno trideset godina u JDP-u je prekinuto izvođenje „Svetog Save“: Vojislav Šešelj, u pratnji sveštenika Žarka Gavrilovića i pedesetak siledžija iz takozvanog Srpskog omladinskog bloka, onemogućili su izvođenje predstave prema tekstu Siniše Kovačevića u režiji Vladimira Miličina, zato što Sveti Sava u ovoj priči na daskama, pre nego što se zamonašio – vodi ljubav.
„Nije jeb’o sveti Sava, nije jeb’o Sveti Sava“, urlao je raspop Gavrilović, nadjačavajući psovke i kletve svoje pratnje.
„Ja vas najlepše molim da svoj sud, ma kakav on bio, sačuvate za kraj predstave“, bezuspešno je pokušavao Žarko Laušević, koji je glumio naslovnu ulogu, da umiri huligane.
U srednjovekovnom kostimu stao je ispred uplakanih glumca, stavio ruku na srce i poručio:
„Niste vi veći Srbi ni od mene, ni od Siniše Kovačevića, ni od bilo kog učesnika ovde. Odigraćemo predstavu iz početka.“
Odigrali su predstavu, ali je „Sveti Sava“ postao nepoželjan.
Posle zabrane „Golubnjače“ u Novom Sadu, glumačka ekipa je u Novoj Gorici i LJubljani, pred prepunim gledalištem, izvela tri predstave kojima su prisustvovali i ljudi iz političkog establišmenta Slovenije. Tamo je organizovan i simpozijum na temu „Golubnjače“. Ubrzo su se slovenački speleolozi spustili u jamu iznad sela Jovana Radulovića, autora „Golubnjače“, i na dnu pronašli ljudske kosti.
Hoću da kažem: ne urlajte „Nije Vučić jeb’o!“, sačuvajte svoj sud za kraj predstave, ko zna šta se sve može naći na dnu jame.
I da, niste vi nimalo veće patriote od mene: predstavu ogoljavanja i demistifikacije vođe odigraćemo do kraja!
P. S. Tekst je pisan u danu kada su dve epizode „Vladaoca“ na Jutjubu dostigle gledanost od milion i dvesta, a kontrafilm „Progon“ – 28.000 gledalaca.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.