Vućić & urološki udar

Kad jednog dana istorija svede bilans Vučićevog doba, svejedno hoće li trajati pet, ili deset godina (doba a ne sam Vučić – opaska zbog kretena) vrlo je verovatno da će fraza koja ga najbolje opisuje glasiti – opsednutost sobom! Ako pustoš koju Vučić ostavlja za sobom preživi kakav objektivni hroničar, pokoljenja nesrećnika koji su bili primorani da ostanu da žive u Srbiji imaće na raspolaganju intrigantnu istoriju bolesti čoveka koji je, kao nikad niko pre njega, bio inficiran moći i egzibicionističkom potrebom za neprestanom pažnjom, divljenjem i podrškom i narcisoidnim uverenjem da se on u svakom času mora nalaziti u središtu svega.

Upravo je afera „Pišanje po grobovima“ poslednja kap, da ne kažem kapljica, kojom je čaša vrškom napunjena, da, opet, ne kažem nešto drugo: ovaj cirkus u režiji nekakve iščašene pameti, galimatijas mokrenja i atentata, pretnji i grobova, konstrukcija i destrukcija, Goce Uzelac i Milomira Marića, Pinka i Happy, dr Nebojše Krstića, ličnog urologa predsednika Vučića, buljuka naprednjaka i ono malo drugih koji se nekako odupiru autokratiji… krunski su dokaz da je ova zemlja definitivno otišla u tri lepe.

Jer u njoj, zemlji Srbiji, svašta je postalo podrazumevajuće i normalno. „Pišanje je pišanje – u prenesenom i svakom drugom značenju“ odzvanja svakodnevno sa Pinka. „Predsednik odgovorio Trifunoviću i Jankoviću: PIŠAČI PO GROBOVIMA NE MOGU DA ME POBEDE“, vrišti sa naslovne smeća koje se zove ALO! „Pišaju po Vučićevom grobu a on prvi put odgovara“, vrti se svakih deset minuta kajron na Happy TV.

Čak se i predsednik republike nije izmakao od trenda, pa je javno zahvalio nekim medijima što su „ogolili nepristojnost“ (onih koje prete) i zamerio onima drugima: „Vi ste to sakrili jer je normalno da se urinira po grobu još živog čoveka. Još sam živ. Mrdam“, pohvalio se Vučić i, prebacujući nadležnim organima što ne reaguju, zatražio da ga – ne štite: „Neću da vršim nikakav pritisak. Ko Boga ih molim, samo nemojte mene da štitite!“

U urinarni zaplet uleteo je, neočekivano, dr Nebojša Stefanović, „očekivanjem“ da tužilaštvo odmah reaguje, a nije se dao iznenaditi ni vazda budan mikrobiološki stručnjak Saša Milovanović, direktor reciklažne kompanije Srpski telegraf, porukom da Vučić nema pravo da beži od zaštite: „On nije običan čovek, već institucija, njegova je lična stvar što se ne plaši!“

Red je da vam osvežim pamćenje: celu ovu mokro-žutu aferu izazvao je tvit Sergeja Trifunovića, napisan pre više od mesec dana:

„O kom BDP-u pričaš? O kom privrednom rastu i kojoj borbi protiv kriminala? Pišaću na vaše grobove!“

Ispod tvita „zakačen“ je link ka tekstu: „Za smrt malog Alekse niko neće odgovarati“! Poslednja rečenica tvita je, inače, parafraza romana „Pljuvaću po vašim grobovima“, francuskog pisca Borisa Viana.

Zašto bi država, mesec dana kasnije, morala da reaguje na očitu vulgarnost poznatog glumca, revoltiranog SVIMA koji su dozvolili da jedan dečak, zbog maltretiranja okoline, digne ruku na sebe. Zašto bi država reagovala na revolt koji podrazumeva verbalno pišanje po grobu. Zašto bi nadležni, i da je pišanje stvarno, morali dodatno da štite predsednika države.

Terorističko urološku zaveru otkrio je Dragan J. Vučićević, lično: „Da li je Vučić živ? Jeste. Dakle, da biste pišali na njegovom grobu, morate prvo da ga ubijete. To je direktan poziv na ubistvo predsednika Republike“.

Mnogo je razumnih ljudi koji su ubeđeni da je afera „Pišanje po grobovima“ samo fasada za prikrivanje rezultata poslednjeg briselskog druženja Hašima Tačija i Aleksandra Vučića ili novog Zakona o BIA ili skandala sa „čupanjem grkljana“ u Subotici…

Iščupajte mi grkljan ali ubeđen sam da je sagu sa urinarnim izlučevinama skicirao lično Aleksandar Vučić. Samo čoveku bez unutrašnjeg svetionika, skrupula i principa, neprestano u potrazi za pažnjom i divljenjem, okruženom bezvrednim ulizicama koje osećaju potrebu „lidera“ za nekritičkim dodvoravanjem i pružanjem, da baš – pružanjem, divljenja, može nešto slično „pasti“ na um. I samo u njegovoj glavi se može skockati prozivka medijskih udruženja zato što se nisu oglasila povodom zapišavanja nepostojećih grobova.

U svim normalnim zemljama obuzdavanje oholog ponašanja političara temelji se na slobodnim medijima koji jedini mogu pomoći da saznamo sve ili makar što više o zdravlju, pravoj prirodi i karakteru ljudi koji nas vode.

Mediji su ti koji moraju objasniti da jakom Vučiću ne može ništa jedan običan piš revoltiranog glumca ili bilo kog drugog: pa, više su Vučića ovih dana zapišali njegovi lični baštovani, nego što je on sam uskliknuo „Vučiću, pederu!“

To je uloga medija. A na razumnim čitaocima/gledaocima je da dokuče kakva je „težina“ Vučićevih urinarnih olakšanja.

Ne po grobu.

Po Srbiji!

P.S. Ovaj tekst pisan je dva dana nakon što je Milenko SNS Jovanov zaključio da određene ljude zbog tvitova treba hospitalizovati. I još uvek šeta. Jovanov!