Akademska

– Samo nemoj prava! – savetovao me je ćale. – Pogledaj mene! Trideset godina radnog staža i nikom ništa! Novom gazdi ne treba pravna služba! Nikom više u ovoj zemlji ne trebaju ni pravnici ni pravne službe! I evo mene sa mojim pravnim fakultetom kako sedim kod kuće!

– Ti si sa pravnim bar radio! – umešala se keva. – A ja sa medicinskim?! Ja sam ušla u bolnicu samo kad sam bila bolesna! Onolike godine učenja i bubanja totalno za džabe! Da bi sedela kod kuće kao domaćica!

– A šta ja da kažem sa istorijom umetnosti?! – javila se i tetka. – Jeste mi bilo zanimljivo na studijama, ali ja nemam dana radnog staža! Da mi nije onog mog Milisava i njegove radionice… Sedim kod kuće bez posla godinama!

– Slušaj, mali, da ti ja kažem – pridružio se ujko debati. – Izbegavaj društvene nauke, od toga nema ‘leba. Oni koje ja znam svi sede kod kuće besposleni. A što se tiče građevine, dovoljan ti je moj slučaj. Zbog ove krize svi sedimo kod kuće i čekamo da prođe…

– Bato, samo nemoj menadžment kao ja! – obratila mi se i starija sestra. – U ovoj zemlji svaki drugi je neki menadžer! Kome treba diplomirani menadžer?! Otkad sam završila samo sedim kod kuće!

Došlo je vreme i za prijemni ispit.

Došlo i prošlo.

A ja sam sedeo kod kuće.

I osećao se kao akademski građanin.