Mali je slagao sličice fudbalera.
– Tata, voliš li ti Ruse? – upitao me je iznenada.
Nisam očekivao ništa slično.
– Pa… ovaj… mislim… ne znam baš… da li ih volim. Nisam razmišljao o tome… Ali… mislim… Rusi su okej… Nemam ništa protiv… simpatični su…
– Miškov tata voli Ruse! – nastavio je mali. – Išao je da dočeka njihovog predsednika!
Deca svašta znaju.
– Pa… lepo – zaključih. – Blago njemu kad je za to imao vremena…
– A jesu li Rusi naša braća? – ponovo me je iznenadio mali.
– Pa… šta znam… nemam pojma… ko će ga znati…
– Miškov tata kaže da su Rusi naša braća – obavestio me je mali.
– Sine… ovakva je situacija, po mom mišljenju. Tvoj strika Marko, to je moj brat. A naš Nemanja, to je tvoj brat. Tako da nijedan Rus nije ni moj ni tvoj brat. Mi već imamo svoju braću. Jel’ to jasno?
Mali je klimao glavom sa razumevanjem i izgledalo je da je diskusija završena.
– Žao mi je Miškovog tate… – iznenada reče mali.
– Što ti je žao, sine?
– Pa nekako… to je baš tužno… Sigurno Miškov tata nema braću.. Pa moraju Rusi da mu budu braća…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
