Čekalac

– Gospodin Srbljanović?

– Koga to interesuje? – upitao sam nepoverljivo.

– Ja sam sudski izvršitelj Drakulić i došao sam kod Vas po pitanju izvršenja Vaših zaostalih dugovanja… Tu je dug za komunalije, struju, vodu, zatim neplaćanje rata za kredit, pa onda…

– Ma sve je u redu, gospodine Drakuliću, sve je meni odavno jasno! – prekinuo sam očigledno podugačko nabrajanje. – Izvolite ući u moj skromni dom! Jedino mi nije jasno zašto ste poveli ove policajce…

– Pa… iskren da budem… priča se po kraju… da ste malo… prek čovek… Pa sam mislio…

– Ma hajte, molim Vas, gospodine Drakuliću! Ništa se Vi mene ne plašite… Mladost-ludost… Ja sam vam sad potpuno miran i lojalan građanin… Vi samo radite svoj posao…

Izvršitelj je krenuo da popisuje stvari po kući, dok su policajci stajali u hodniku.

– Nema potrebe da stojite, gospodo, sedite ovamo u kujnu… Sad ću ja da skuvam kaficu!

Policajci su se iznenađeno zgledali, a posle malo promišljanja ipak seli u kuhinju.

– Gospodine Drakuliću, dođite i Vi na kaficu, neće posao pobeći! – pozvao sam i izvršitelja.

Kad je video da policajci piju kafu, pridružio se i izvršitelj.

– Imam i odlično slatko od šumskih jagoda – ponudio sam goste. – Može?

Pridošlice su se poslužile slatkim.

– A nadam se da nemate ništa protiv ni da probate moj specijalitet – pitu gibanicu! Sad sam je izvadio iz rerne!

Svi zajedno smo lepo doručkovali.

– Vi ste neverovatno ljubazni, gospodine Srbljanoviću – obratio mi se preko zalogaja izvršitelj. – Ja odavno nisam imao ovakav slučaj… Tačnije… nisam nikad imao ovakav slučaj u mojoj karijeri… Da me neko ovako lepo ugosti… Uglavnom su ljudi… baš ljuti… i besni… i često agresivni… Stvarno ste poseban čovek…

– Ma nije to ništa posebno, gospodine Drakuliću – rekao sam sa blaženim mirom. – Ja u poslednje vreme mogu apsolutno sve da podnesem, jer uvek znam da me neko čeka…

– Pa to je baš lepo… – pohvalio me je izvršitelj. – To Vas čeka Vaša porodica?

– Pa, na neki način, on jeste deo moje porodice – i dalje sam govorio sa blaženim mirom. – U jednoj gustoj šumi, pored ogromnog obeleženog hrasta, duboko zakopan, po propisu rastavljen i podmazan, pravilno uvijen u najlon pa stavljen u drveni sanduk… Leži, ćuti i čeka na mene jedan stari, dobri, pravi pravcati kalašnjikov…

Izvršitelj je iznenada ustao sa stolice.

– Gospodine Srbljanoviću, izvinite na smetnji… hvala na gostoprimstvu… Mi moramo hitno da krenemo… A Vi računajte da nismo ni bili… Jer Vi uopšte niste iskoristili pravo žalbe na koju imate pravo… Pa kad podnesete žalbu i dok se ona razmotri… Iha-haj… Nekad prođu i godine… Ne verujem da ćemo se mi skoro videti… Ili ikad više…