Daće bog

P { margin-bottom: 0.21cm; }A:link { }

– Čestitam ti, draga moja Milka, to je veliki uspeh. E, da je moja Marina bila pametna i slušala me, ne bi nas uvalila u ovu bruku.

– Šta, nije valjda završila fakultet?

– Ma jeste, mučenica, ne staj mi na muku. Završila je pre mesec dana, samo nisam smela od sramote da pričam.

– Šta je ono mala studirala?

– Medicinu, pusti. Možeš misliti šta joj je palo na pamet! A kad sam joj govorila: „Idi, Marina, na izbor za Mis, pa da te neko vidi i angažuje“, ona neće. Kažem joj, glupači: „Vidiš da ti sve pametne drugarice pevaju po kafanama, otiđi malo s njima, zapevaj i ti koju, nisi mutava“, ona jok. Samo sedi u kući i uči. Tukla sam je, terala na estradu, ona samo plače i čita.

– Šteta, baš mi je žao. A bila je tako slatka devojčica, imala je lepe noge. Bila bi odlična na omotu za CD.

– Ma, govorila sam joj, komšinice, vodila sam je lično kod fotografa da snimi akt… Ne vredi! Smrači se, samo što ne plače, a ljudima nije dovoljno da gledaju samo telo, hoće i osmeh, radost. Borila sam se koliko sam mogla i savest mi je mirna.

– Pa, šta sad radi?

– Šta bi radila?! Ide kao prosjak od praga do praga i moli za posao, a u slobodnom vremenu pravi tapiserije i prodaje na pijaci. Sramota me je, draga Milka, da o tome pričam. I još, možeš misliti, hoće da se uda. Upoznala na pijaci nekog asistenta, ili tako nešto, i zapela ko magarac. Rekla sam joj: „Ako nas i tako osramotiš, kunem ti se, Marina, odreći ću te se preko novina“. Kaže: „Mama, mi se volimo“. Pa od čega ćete da živite, dete, kad se ljubav ne jede? Da bar nađe nekog čoveka da je izdržava, nego asistenta, golju. „Ne boj se, mama, on će uskoro dati otkaz na fakultetu, pa će početi da preprodaje krompir i papriku“. Kamo lepe sreće, kažem joj, da je od početka preprodavac, ne bih ni reč rekla, još bih te i blagoslovila! A ovako – nema govora! Ona samo plače, pravi tapiserije i piše molbe.

– Srce mi se cepa, komšinice Ružo. Nego, kako ti je mlađi, Goran?

– Kako! Dobro kaže naš narod: nesreća ne ide sama. Uhvatilo ga loše društvo, ništa ne mogu. Druži se sa nekim mangupima: filozofima, pravnicima, ekonomistima, piscima… Evo, već je druga godina Prava i nikako da se urazumi. Ne može da shvati da srlja u propast. Kažem mu: „Gorane, sine, nemoj kao sestra, uzmi se, sine, u pamet. Ostavi te knjižurine, to je sramota, bruka. Šta će svet da kaže? Idi, sine, treniraj… šta god hoćeš. Budi fudbaler, košarkaš, teniser, da se majka ponosi, ili se lepo učlani u Partiju, pa postani funkcioner, ti si uvek bio duhovito dete. Izaberi šta god hoćeš, ali nemoj, sine, u propast.“ I ne vredi, Milka, ludo dete. Kaže: „Mama, i mene je sramota da učim, ali ne mogu drugačije.“ Ne može drugačije! Pa, kako da ga čovek ne prebije!

– Nemoj tako, komšinice Ružo, nije sve tako crno. Ti znaš da je i moj Dragan bio stao na ludi kamen pa završio Ekonomiju. Tukla sam ga kao vola u kupusu, ali je bio zapeo i završio. Srećom, vrati se na vreme pameti, sestra mu otvori kafić i sad lepo radi i zarađuje. Baš skoro mi kaže: „Ipak si ti bila u pravu, šteta što te nisam slušao. Nemoj slučajno negde da pričaš da sam diplomirao, smejaće mi se ljudi.“ Opametio se, načisto. I za tvog Gorana još nije kasno. Može da švercuje, preprodaje, diluje… a i za Partiju mu još nije kasno.

– Daće bog da se i on jednom opameti, draga Milka, daće bog…