Jedno jutro dođe nam Istina.
– Zdravo živo, dobri moji, evo i mene, vaše Istine, kad me toliko prizivate!
Mi se baš obradovali našoj Istini. I tačno je da smo je godinama prizivali, posebno kad malo popijemo. Takav smo mi narod. Istinoljubiv.
Odmah smo joj skuvali kafu.
– E baš mi je milo što sam vam došla – raspričala se naša Istina. – Mada su me svi odgovarali. Ali mislim da je bilo krajnje vreme… Tolike ste godine bili bez mene… Stvarno više nema smisla…
Mi sve klimamo glavom, sve je u pravu.
– Sad možete da oterate Laž koja se ovde baš odomaćila… – cvrkutala je Istina. – I da živite sa mnom, dugo i srećno…
Lepo je pričala naša Istina, sve je to bilo u redu, ali se mi načisto sneveslili.
Niko od nas ne uspeva u oči da je pogleda.
Jer mi se nismo nadali da je naša Istina baš toliko ružna. Boli koliko je ružna.
I šta sad.
Mi joj, onako izokola, objasnimo da smo mi veoma osetljiv narod.
Da ne podnosimo velike promene, posebno ne na vizuelnom i emotivnom planu.
Tako da nam nikako ne odgovara ružna i bolna Istina.
– Lepo su meni svi savetovali da ne dolazim! – iznervirali smo našu Istinu. – A ja, budala, pomislila da vam trebam! E pa, ostajte zbogom, nezahvalnici!
Sad je i sama Istina videla kako izgleda prava istina. Ružna i bolna.
Nije ni čudo što je niko ne voli.
Nama, iskreno rečeno, kad je otišla, svima laknulo.
Pa odmah pozovemo našu Laž, onako lepu i zavodljivu, da nas malo oraspoloži…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
