Dosije X

– Ja bih da pogledam svoj lični dosije – procedio sam kroz zube Dežurnom.

Rutinski mi je pogledao ličnu kartu i uskoro se pojavio sa podebelom fasciklom.

– Dozvoljeno je samo čitanje – usput mi je napomenuo Dežurni. – Zabranjeno iznošenje, prepravljanje i cepanje.

Čim sam se smestio u čitaonicu, preko puta mene je seo njihov službenik.

Pa dobro, ima svakakvih ljudi, možda neko zaista hoće da iznese, ispravlja ili cepa…

Udubio sam se u sadržaj svog dosijea.

Bilo je zaista impresivno koliko je podataka, pojedinosti i čak sitnica tu bilo o meni.

Vidi se, ozbiljna služba.

Međutim, sve u svemu, ništa posebno.

Kada sam zadovoljio svoju radoznalost, poneo sam da vratim dosije Dežurnom.

U stopu me je pratio službenik iz čitaonice.

– Evo, pogledao sam šta me je zanimalo, i hvala – rekoh na rastanku.

– Samo momenat – zaustavio me je Dežurni. – Da potpišete revers!

– Ali ja zaista ništa nisam uzeo… – bio sam zbunjen.

– To vam je revers za Milojka – pojasnio mi je Dežurni.

– Milojko, drago mi je – pružio mi je ruku službenik koji me je do tada motrio.

Ispostavilo se da je Milojko, kao mnoge njegove kolege, proglašen tehnološkim viškom u Službi, a s obzirom da je u svom radnom veku najviše brinuo upravo o meni, ja sam sada bio u obavezi da brinem o njemu.

Sa Službom se nipošto ne treba inatiti, pa sam bez pogovora poveo Milojka svojoj kući.

Srećom, to je bio vrlo fini čovek, tih i diskretan.

Uopšte nije bio skup za održavanje, a umeo je da se oduži na svoj način.

Uskoro sam znao šta mi misle komšije i rodbina, ko baca đubre sa terase, gde žena čuva crni fond, koliko sin ima jedinica, sa kim se ćerka zabavlja, kad dolazi tašta…

Iskreno rečeno, ako mene pitate, preporučio bih svakom građaninu da što pre ode po svoga Milojka.

Pod uslovom da je tehnološki višak…