Fasada

– Dobro, da li si ti zaista toliko nesposoban!? – izgovorila je standardnu rečenicu.

Nisam reagovao, jer sam čekao primer moje nove nesposobnosti.

– Da li si ti svestan da JEDINO naša kuča u celoj ulici nema okrečenu fasadu!? Jedino naša kuća od svih kuća! I to stoji tako… koliko? Deset godina!?

– Dvanaest – popravio sam je mrzovoljno. – Jasno je to meni, nisam slep… Ali, dušo moja, mi nemamo para ni za kantu kreča… a kamoli za celu fasadu…

– Žalosno je to – nastavila je žena. – Jadno je to i žalosno da jedan odrastao muškarac… koji je kao nekakav domaćin nekakve porodice… nije u stanju da okreči sopstvenu kuću… I to dvanaest godina! Jadno je to i žalosno… domaćine!

Izašao sam u dvorište da je više ne slušam.

Zaista, kad se bolje pogleda, naša fasada je izgledala prilično jadno i žalosno.

Morao sam definitivno nešto da preduzmem.

Palo mi je na pamet da bih možda mogao da iskoristim potpunu podeljenost i maksimalnu netoleranciju našeg društva.

Našao sam neki auto-lak u garaži, uvek sam bio dobar iz likovnog,  i na prednjoj strani kuće preko celog zida sam nacrtao mural jednog kontroverznog ratnog komandanta. I ispao je zaista odlično, sa sve šapkom i uniformom.

Ostalo je da vidim da li je to to.

Već sledećeg jutra taj mural zajedno sa celim zidom bio je isprskan krečom i nije bilo sumnje da su to uradili građanski aktivisti koji su imali nešto protiv kontroverznog komandanta.

To je bilo to.

Na ostalim zidovima kuće sam oslikao aktuelnog predsednika, premijerku i jednog istaknutog lidera opozicije.

I ponovilo se isto: svi oslikani zidovi su se već sledećeg jutra cedili od ogromne količine izručenog kreča kojim su aktivisti raznih vrsta i ostali nezadovoljni građani zasuli moje oslikane murale.

Ostalo mi je još samo da pozovnem komšiju molera i da ga zamolim da malo uravna i ujednači kreč, i uradi „drugu ruku“.

I fasada gotova!