Sekretar je jako dugo kucao na vrata kabineta, i Predsednik je najzad otključao.
– Da li ste dobro, šefe? – pitao je oprezno.
– Naravno da sam dobro! – odgovorio je odsečno Predsednik. – A što ne bih bio dobro?!
– Pa… ne javljate se od juče… nikom… – objasnio je Sekretar opštu zabrinutost.
– Šta imam ja kome da se javljam!? – povisio je glas Predsednik. – Šta, leba ti, JA imam kome da se javljam?!
Sekretar bi posle tog tona najradije završio razgovor, pobegao iz kabineta i eventualno doneo Predsedniku njegov omiljeni čaj. Ali je morao da dođe do objašnjenja njegovog neuobičajenog ponašanja.
– Šefe… od juče svi vaši savetnici zovu mene… jer ne mogu Vas da dobiju… i pitaju… šta se juče s Vama desilo na ekspozeu u Parlamentu? I zašto ste održali… takav…zapaljiv i… opasan govor… izgovorili brojne pretnje… skoro poziv na rat… sa skoro svima…
– Ma kakvi moji savetnici, kakvi bakrači! – pobesneo je Predsednik. – Ja sam kriv što sam uopšte angažovao te… miševe! Kukavice i kalkulante! Oni će mene da pitaju!? I da mene savetuju!? MENE!? Srpskog predsednika!!!
– Pa… ako dopustite… takođe su zvali i… strani ambasadori… i ruski i američki…
– Uuu što me zaboleee! – izrugivao se Predsednik.
– Možeš misliti jake firme! Ambasadori, stari ljigavci! Sve su to miševi, a posebno ti Ameri i Rusi! Eee da je meni njihova sila!!
– Izvinite molim Vas, šefe, što sam Vas uopšte uznemiravao ovim… miševima… – smerno je nastavio Sekretar. – Potpuno ste u pravu… oni su svi potpuno nebitni… Nego… šta… tačno… da im kažem… oko tog govora…?
– Šta da im kažeš!? – ponovo se proderao Predsednik. – Dođi ovamo!
Predsednik je odveo Sekretara do ogromne slike na zidu kabineta.
– Znaš li šta je ovo?
– Kako ne bih znao, Predsedniče – ozario se Sekretar. – To je Kosovski boj!
– A ko je bio srpski vladar koji se borio u Kosovskom boju? – ponovo ga je propitivao Predsednik.
– Knez Lazar! – odgovorio je kao iz topa Sekretar.
– Eto, svako srpsko dete to zna… pa eto… čak i ti – bio je ironičan Predsednik. – A da li ti znaš da je bilo četrdeset pet raznih srpskih vladara od kada smo došli na Balkan… A svi pamte i znaju samo kneza Lazara! A zašto? Zbog Kosovskog boja! Odi sad ovamo!
Uskoro su se našli ispred sledeće slike.
– Ko je ovo?
– Vožd Karađorđe!
– Eto vidiš… svi, pa i ti, znaju za vožda Karađorđa i Prvi srpski ustanak… A niko pojma nema da smo imali jedno bar jedanaest raznih kojekakvih vladara u vreme turske okupacije… Svi pamte samo onoga koji je digao ustanak… Najduži bulevar u Beogradu, na primer, je Bulevar kralja Aleksandra… i to samo zato što je on bio vrhovni komandant srpske vojske u I svetskom ratu… Od svih silnih srpskih vladara narod očigledno pamti samo i isključivo one koji su vodili rat!
– Ali, Predsedniče… pa vi ste baš uspešno i… mirno… vodili zemlju do sada… godinama… Narod vam je sigurno do neba zahvalan što tako dugo žive u miru…
– Ma baš me zabole za sadašnji narod! – ponovo se iznervirao Predsednik. – Ja sam bre istorijska ličnost Srbije! I moram što pre da nađem načina… da ostanem zapamćen… budućim pokolenjima!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
