Kašalj

I onda se baš na proleće pojavio taj neki novi virus koji je izazvao veliku epidemiju i veliku uzbunu u našoj zemlji, pa je proglašeno čak i vanredno stanje. A kao za baksuza, glavni simptom tog novog virusa je baš kašalj, koji je i meni glavni simptom kod moje polenske alergije.

Prvo sam ostao bez devojke.

– Izvini, dragi, taj tvoj kašalj… mene jednostavno izluđuje! – javila mi se telefonom sada već bivša devojka. – Verujem ja tebi da je to alergija i da to nije zaraza. Ali ne vredi! Izvini, al ja se tebe bojim. I to je jače od mene. Žao mi je..

Uskoro sam ostao i bez posla.

„Poštovani kolega, odlukom direktora koji je potvrdio i Upravni odbor, a na osnovu proglašenog vanrednog stanja u zemlji, zbog opasnosti od ugrožavanja zdravstvenog stanja zaposlenih, momentalno Vam prestaje radni odnos u našoj firmi…“

Kada sam pomislio da se više ništa lošije ne može desiti, pozvao me je otac. Telefonom.

– Brane, sine, mama i ja smo nešto pričali… pa smo se dogovorili… da ti namestimo krevet u podrumu… da ti budeš dole dok ne prođe ova pošast… Jer izvini sine, ipak smo mama i ja rizična grupa, virus napada naročito nas starije… A to kod tebe… Moguće da je alergija. Ali šta ako nije…

Prilično skrhan i smoren, čekao sam jednog dana red ispred apoteke, jer mi je nestalo mojih lekova za alergiju. I onda me je uhvatio moj nekontrolisani kašalj.

Za tili čas oko mene više nije bilo ni žive duše, i bez čekanja sam odmah kupio sve što mi je trebalo.

I taman kad sam pomislio da svako zlo ima i svoje dobro, i da ću makar ubuduće moći bez čekanja da nabavim sve što mi treba, na vrata podruma mi je pokucala policijska patrola.

Savesni građani odmah su me prijavili, pa sam priveden hitno u karantin.

– Doktore, samo da vam kažem, ja imam… – pokušao sam da objasnim na prijemu, ali su mi odmah ugurali u grlo štapić, uzeli bris iz grla i smestili me sa masom naroda da čekam rezultate testiranja na virus.

Čekao sam i čekao danima. Obavešteni smo da zbog ogromne količine testiranja rezultati neće biti skoro. S obzirom na to da su me tako hitno tu doveli, nisam stigao ni da ponesem svoje lekove za alergiju, pa sam se raspadao od kašlja.

Ostali privedeni u karantinu su se toliko žalili na mene, da je uskoro došla neka ekipa u skafanderima kao kosmonauti, ugurali i mene u neki skafander, a zatim u veliko bure, i utovarili me u kamion.

I sad sam smešten u čobanskoj kolibi, u šumi, na vrhu neke planine, i dopušteno mi je da se šetam samo po kolibi, a oko kolibe je vojna straža.

Nemam drugog izbora nego da čekam da jednom taj virus prođe. Ili bar da prođe proleće…

A toliko kašljem zbog ovog šumskog polena da me ne bi iznenadilo ni da me streljaju…