Klinička slika

Zvao je njegov najznačajniji i najbogatiji klijent, gospodin Lisičić.

– Dolazi odmah u Centralni zatvor! Ja sam uhapšen! – čuo je naređenje, i veza je prekinuta.

Advokat Trandafilović bio je u potpunom šoku.

Godinama je vodio pravne poslove gospodina Lisičića. I godinama je činio sve što se moglo da nikad ne dospe do problema sa zakonom.

U toku vožnje je po glavi preturao sve moguće razloge koji bi mogli da dovedu do bilo kakvog hapšenja.

Namešteni tenderi. G. Lisičić je bio predsednik Komisije za privatizaciju. Ali bio je siguran da su svi akteri u tim poslovima odlično namireni.

Neplaćeni porezi. G. Lisičić decenijama nije platio porez. Ali su donacije vladajućoj stranci koje je lično uplaćivao bile dovoljan garant da se ta tema neće nikad pokretati.

Problematične privatizacije. G. Lisičić je privatizovao nekoliko preduzeća po vrlo sumnjivim okolnostima. Ali i tu je bio siguran da su svi zainteresovani bili davno i izdašno isplaćeni.

Nevraćanje kredita bankama. G. Lisičić je svojevremeno uzeo velike kredite od državnih banaka koje nikad nije vratio. Ali u međuvremenu su te banke bankrotirale i teško da će neko ikada da potražuje te pare.

Kupovina glasova. G. Lisičić je na svojoj izbornoj jedinici redovno organizovao kupovinu glasova u korist vladajuće stranke. Ali to je odmah odbacio kao nemoguću osnovu za hapšenje, jer zbog tog krivičnog dela do tada niko nikad nije bio osuđivan.

Primanje mita za zapošljavanje. G. Lisičić je koristio svoje brojne veze da zapošljava mnoge uz novčanu nadoknadu. Ali i to takođe nije smatrao mogućom osnovom za hapšenje, jer ni zbog toga niko nikad nije bio uhapšen.

Advokat Trandafilović je bio potpuno siguran da je platio sve koje je trebao da plati i uradio sve što treba da se g. Lisičić nikada ne nađe iza rešetaka.

Zbunjen i zabrinut dojurio je u Centralni zatvor i nestrpljivo je čekao da dovedu g. Lisičića na razgovor.

– Šta se desilo, šefe?! – zavapio je kad ga je ugledao.

– Muž! – prosiktao je besno g. Lisičić. – Prokleti muž je došao ranije sa službenog puta! Idiot! I šta sam mogao, onako kao od majke rođen, iskočim kroz prozor… I kad ‘oće maler, natrčim tačno na patrolu! I tako… uhapsiše me golog na ulici!

– Uh, taj prokleti javni moral! – besneo je advokat Trandafilović. – Pa zar zbog javnog morala da hapse poštene građane…