Kontejner

Kao i svako jutro, žurio sam na posao, spremao decu za školu, davao im doručak, tražio njihove torbe i knjige, pokušavao da popijem kafu s nogu, skupljao po kući račune koje treba platiti…

Kad smo najzad krenuli, deca su se koškala, dok sam ja nosio njihove torbe, moju tašnu, kesu sa računima i kesu sa đubretom za bacanje.

Tek kod sam ostavio decu kod škole, shvatio sam da sam u haosu zajedno sa đubretom u kontejner bacio i kesu sa računima!

Ostavio sam decu i brže bolje se vratio do kontejnera.

Nisam baš iz prve pogodio u koji sam kontejner ubacio račune, ali sam ih posle izvesnog vremena ipak našao.

A onda je to počelo.

Na poslu me je direktor pozvao na razgovor i rekao da će firma da mi pokloni jednokratnu novčanu pomoć.

Ja sam bio totalno zbunjen, a on vidno potresen, i kad smo se rastajali tutnuo mi je 100 evra iz svog džepa, tako da nisam stigao ni da reagujem.

U kancelariji sam dobio koverat pun para koji su kolege skupile dok sam bio kod direktora, da mi se nađe.

Zatim se pojavio kolega koji mi je vratio dug od pre mnogo godina.

Sve u svemu, gotovo svako ko me poznavao nudio mi je ili davao novac.

Ništa mi nije bilo jasno.

Pokušao sam da od kolega dobijem nekakvo objašnjenje, ali svi su izbegavali razgovor sa mnom.

Srećom, tu je bila koleginica Mica koja nikad ne ćuti.

– E moj kolega, srce mi se cepa! Ja sam i plakala! Svi smo još u šoku – rekla mi je na pauzi i pokazala mi fotografiju na Fejsbuku.

A tamo, na slici ja, slikan kako preturam po kontejnerima!

Neko sa posla me je slikao dok sam tražio moje greškom bačene račune!

Kako da sad svima objasnim da se radi o zabuni. I ko bi mi uopšte poverovao.

– Teška su vremena – uzdahnuo sam i zagrlio koleginicu Micu. – Hvala na dobrovoljnim prilozima, svi ste divni!

I tako sam zahvaljujući vađenju računa iz kontejnera, uopšte uspeo da ih platim!