Pronela se vest da se zatvara kamenolom. To se moglo i očekivati jer odavno nikom nije trebao običan prost kamen, već samo mermer i granit. Znali smo šta nas čeka, ali ljudski je nadati se.
– Sutra možete da podignete otpremninu – zapečatio je naše nadanje već bivši direktor.
– Kako ćemo da hranimo decu!? – povikale su neke kolege.
– A kako ću ja da hranim decu!? – branio se neubedljivo direktor.
– Lako je tebi, ti imaš privatnu firmu! – graknuli su svi.
Direktor se nadmoćno osmehnuo.
– Otvorite i vi privatnu firmu, ko vam brani!
I tako sam se sa vrlo skromnom sumom otpremnine našao na ulici.
Nezaposleni miner. Vrlo atraktivno zanimanje, nema šta.
Posle detaljnog i potpuno bezuspešnog obijanja pragova, mogao sam da zaključim da su svi kamenolomi u procesu zatvaranja i da apsolutno nikom živom ne treba moja kvalifikacija.
U potpunom očajanju, odlučio sam da poslušam direktorov savet.
Registrovao sam firmu „Sigurna eksplozija“.
Još dok sam kačio tablu, oko mene je počeo da se vrzma neki seljak.
– Majstore, je l’ slobodno?
Primio sam ga u novu kancelariju.
– Ja sam pošten čovek, mrava ne bih zgazio, uvek sam za dogovor i za ljudske odnose i mnogo mogu da podnesem, šta mnogo, sve mogu da podnesem, ali bezobrazluk, to brale mili, to ne podnosim, to kad vidim, meni padne mrak na oči, prosto totalno pobesnim…
– Gospodine, šta uopšte hoćete od mene?
– Da miniraš Milisavu poljski klozet!
Ja sam se prekrstio.
– Dobro, da li si ti normalan čovek?! Da miniram čoveku klozet!?
– Nije to čovek, majstore, to je đubre od čoveka! On je, bre, napravio, šta napravio, sazidao klozet od armiranog betona, na MOME placu! Na mojoj zemlji je bezobraznik napravio, ne klozet, nego tvrđavu! Ugradio je više betona nego u sopstvenu kuću! I ja mu lepo kažem „Što si, Milisave, gradio na mojoj parceli?“ A on pije pivo pred zadrugom, i kaže mi pred ljudima: „Ako ti smeta, a ti ga sruši!“ I upiša se od smeha!
Zaista ozbiljan problem.
– Jeste li ga tužili? – priupitam spontano.
– Ma, jašta sam, majstore! – ozario se seljak. – Evo, bre, sudskog rešenja, sve je regularno, crno na belo!
I tako je već sledeće noći Milisavov klozet odleteo u vazduh.
A onda se desilo pravo čudo! Sa svih strana Srbije nagrnuli su seljaci sa sličnim komšijskim problemima. Naročito je porasla navala kad se pročulo da nisam neki sitničar oko sudskih rešenja.
Posao je lepo krenuo, tako da se nisam mnogo iznenadio kada su mi u radnju ušla dva grmalja u tamnim odelima.
– Koliko treba da platim „reket“? – pitao sam odmah da pokažem kako sam ozbiljan poslovan čovek.
Oni su se samo zgledali, a zatim izvadili sliku nekih velikih kola.
– Audi 8, BG-300-222. Bez vlasnika.
Oni su već izašli dok sam se ja snašao i otvorio koverat koji je stajao na slici.
To je bila ponuda koja se ne odbija.
Uskoro sam saznao i koliko košta ista usluga, samo sa vlasnikom. A zatim sam i sam formirao cene, zbog velike navale.
Nekad sretnem bivše kolege. Kad me pitaju kako ide, uvek im odgovorim isto.
„Miner greši samo jednom. Kad ne ode u privatnike!“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
