Odmah sam video da nisu obični turisti.
Obučeni u skupa odela a obrijani do glave.
Ja sam radio svoj posao.
– Jesi li ti Sizif? – pitao me je jedan od njih, najdeblji.
Ja sam klimnuo glavom, nikad ne pričam dok radim.
– E pa, Sizife, evo ti rešenje!
I debeli mi je stavio pod nos neki papir.
Problem je u tome što od silnog posla nisam stigao da se opismenim.
Morao sam da prekršim pravilo i progovorim.
– Izvinite, možete li mi pročitati šta tu piše?
Debeli je uzeo onaj papir i počeo da čita.
Nešto je bilo na aukciji u nekoj agenciji posle ponovljenog tendera…
– Ja vas, gospodine, ništa ne razumem! – skratio sam postupak.
Debeljko se zabuljio u mene, a onda se proderao.
– Privatizovan je kamen, Sizife!!
Meni tek ništa nije bilo jasno.
– Mi smo novi vlasnici tog tvog kamena, Sizife! – javiše se i ostali ćelavci.
Moj kamen više nije moj!
Osetio sam kako mi suze nekontrolisano klize niz lice.
Ipak, gurao sam taj kamen vekovima.
On mi je sve što imam.
– Nemoj plakati – tešili su me ćelavci. – To je i tvoj kamen!
Opet mi nije bilo jasno.
– Ti si vekovima pošteno radio i zaradio si deo kamena!
Fini ljudi.
Dali su mi da stavim palac na neki ugovor.
I tako sam postao manjinski akcionar svog kamena.
Sada se lakše gura…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
