Ne pišem ja što volim da pišem, ma kakvi!
Ja sam, ljudi moji, zaboravio da govorim!
A verovali ili ne, sve je počelo na Cvetkovoj pijaci.
Kao i svake nedelje kupio sam voće i povrće i promuvao se oko tezgi.
Ta radoznalost me je skupo koštala.
Kad sam došao kući, nigde nije bilo mog mobilnog!
Pretražio sam bukvalno sve, izručio džepove i kese, telefona nigde.
Istog časa sam odjurio nazad na pijacu u ludoj nadi da mi nije možda negde ispao.
Naravno, i da mi je ispao već je ispario.
Kad sam to najzad shvatio, preplavio me je neki specifičan užas.
Ne zato što je to bio vredan telefon, naprotiv.
Užas je nadolazio od porazne činjenice da su mi u njemu bili apsolutno svi telefonski brojevi svih ljudi koje poznajem.
A ja ni jedan jedini telefonski broj nikad nisam znao napamet!
Sticajem životnih okolnosti o kojima ne bih dužio, živeo sam sasvim sam.
Uskoro se ispostavilo da u današnje vreme niko više ne koristi fiksni telefon.
Niko me nije zvao danima.
Vreme je prolazilo, a da ja nisam imao sa kim da progovorim ni jednu jedinu reč.
Onda je to počelo.
Hteo sam da zatražim cigarete u trafici ali nisam mogao da se setim kako se to kaže!
Prodavačica me je zbunjeno gledala, a ja sam na kraju počeo da pokazujem rukama.
Dala mi je cigare puna sažaljenja misleći da sam gluvonem.
I svi kasniji pokušaji da progovorim bili su uzaludni.
Jednostavno sam bez mobilnog telefona zaboravio da govorim.
I jedino mi je još ostalo da pišem.
Pod uslovom da imam kome.
Da li se iko od silnog telefoniranja seća kako se čita…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
