I ja sam dugo mislio da je pas najbolji čovekov prijatelj. Međutim, razočarao sam se.
To je bilo onda kad sam kupio novu vilu za milion evra.
Odmah sam nabavio rasnog dobermana da mi je čuva.
Ali on kopao ispod ograde, prokopao, i pobegao.
Onda nađem rotvajlera, navodno sa pedigreom. Koštao me đavo i po.
Prvi put kad je slučajno ostala otvorena blindirana kapija, on je odjurio u nepoznatom pravcu.
Doneo sam i dresiranog nemačkog ovčara, sa garancijom. Ali džaba rad.
Taj je samo ležao i jeo, niti je lajao, niti kuću čuvao. Pa sam ga poklonio nekoj deci.
Srećom, jedan poslovni partner mi preporuči te nezaposlene.
I uputi me na Tržište rada.
Tamo nađem čitavu gomilu.
Malo proberem, i izaberem jednog većeg i opasnijeg.
Objasnim mu šta treba da radi, i da mu je obezbeđena hrana i stan.
On odmah pristane.
I odlično se pokazao.
Po ceo dan i noć redovno je patrolirao oko kuće, proveravao, kontrolisao, stražario.
Pored toga proširio sam mu delatnost, pa je išao u nabavku, čistio dvorište i prao kola.
A čak je umeo i da priča viceve!
Posebno mi se svidelo što je bio ekstra ekonomičan.
Na primer, za hranu sam na njega trošio mnogo manje nego za dobermana i rotvajlera.
Nije mu bio potreban veterinar svaki čas.
Nisam morao da ga vakcinišem.
Nije grizao i ujedao.
Jednom rečju, bio je savršen.
I što se mene tiče, svaka čast psima, ali najbolji čovekov prijatelj je nezaposleni.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
